Svakog ko je igrao makar jedno jedino izdanje slavnog Ubisoftovog serijala, osećaj dežavija udara pravo u čelo. Jedna te ista (repetitivna, ali đavolski zabavna) mehanika, jedna te ista priča o drevnom sukobu dvaju moćnih frakcija iz senke... Jurnjava Hašašina i Hramovnika nastavlja se kroz vekove bez naznake da u iole skorije vreme posustane, na radost hordi fanova sa neutaženom žeđi za novim fragmentima stare priče. Asasini, svesni opasnosti koju moćni artefakti stare civilizacije predstavljaju po čovečanstvo, iz petnih žila se trude da ih sklone na sigurno, a sebe zaštite od iskušenja da ih koriste. Templari, kao i uvek, nemaju sličnih moralnih dilema, pa beskrupuloznim metodama pokušavaju da ih se domognu, podjarme narodne mase, i stave ih pod direktnu kontrolu. Pozornica je uvek ista, a samo se kulise i glavni glumci menjaju. Na kraju se sve svodi na jedno: od raskoši kulisa i harizmatičnosti glumaca zavisiće i uspeh predstave.

Poprište zbivanja je ovog puta smešteno u London iz 1868. godine – u zadimljeni, čađavi, blatnjavi, prljavi, veličanstveni, velelepni i neodoljivi London, čiji raskošni vizuelni stil kupuje igrača u startu. Bilo da su u pitanju blatnjavi i mračni sokaci obasjani oskudnim svetlom uličnih lampi na gas, bilo da su u pitanju refleksije na baricama vode na kaldrmi nakon kiše koja tek što je stala, virtuelni London pleni svojim izgledom. Ovde čak i smog ima nekog šarma.

Industrijska revolucija uzima maha, dim kulja iz fabrika, plamene zore, čelična jutra... Nemilosrdni kapitalisti nalaze jeftinu radnu snagu međ’ maloletnom nejači, i eksploatišu li eksploatišu, ali kolaju glasine da u gradu delaju ljudi čije će ideje dovesti do socijalne i ekonomske revolucije, a jedared kad se dignu kuka i motika, sa surovim eksploatatorima (u čijim su redovima, naravno, sve sami Templari) biće gotovo. Vodeći autoritet među reformatorima socijalno-ekonomske sfere je Karl Marks, ali ni on ne može sve sam: londonska policija je u službi vlasti, vlast zabranjuje sindikalna okupljanja, pa će se mala pomoć od strane Asasina pokazati kao neophodna. Karl Marks nije jedina poznata ličnost sa kojom ćemo se družiti. Po oprobanom receptu, autori su vodili računa da skoro svaku eminentnu istorijsku figuru iz dotičnog perioda uguraju u igru (pa makar i na silu). Uz zdravu dozu samoironije, rezultat funkcioniše iznenađujuće dobro.

U lokalnom pabu nailazimo na Čarlsa Dikensa, fasciniranog lokalnim verovanjima u urbane legende, koji će nas poslati da istražimo slučaj demona koji teroriše ulice Londona, i dokažemo da je u pitanju obična sekta ludaka. Tu je i Aleksandar Grejem Bel, koji će glavnim junacima obezbediti nekoliko izuzetno korisnih sprava, kao što su „voltažne” bombe za elektrofikaciju protivnika, ili pištolj za ispaljivanje kuke sa sajlom za kačenje po fasadama (Betmen će se roditi nekih 70 godina kasnije pa ne može da ga tuži za povredu kopirajt prava). Bel će svoj trenutni projekat (mašinu za prenos govora na daljinu) morati, kao izum od sekundarne važnosti, da odloži. Upoznaćemo i Čarlsa Darvina, kome ćemo pomoći da ulice Londona oslobodi opasne hemijske supstance koja je na tržište plasirana od strane Templara, i namenjena lakšoj manipulaciji najsiromašnijih slojeva stanovništva. Izgleda da novi Assassin’s Creed jasno podvlači crtu ispod fraze „socijalna angažovanost glavnih junaka”.

Protagonisti imaju dovoljno snage da pobegnu od kategorizacije koja bi ih stavila u koš zaboravljivih mediokriteta. Zanimljivi su, životni, deluju uverljivo i realno. Ivi i Džejkob Fraj su blizanci čiji se stavovi o životu i pristup rešavanju „templarske krize” jasno razlikuju. Može se reći da su autori koji su osmislili njihove likove, kao i pisci zaduženi za dijaloge, dobro obavili posao. Džejkob je pristalica „tvrde struje” i naklonjen „glavom kroz zid” taktici. Njegova sestra Ivi je umerenija, sklona delovanju iz senke, a prioritet su joj rešavanje tajni Londona i nalaženje drevnih artefakata. Karakterne razlike brata i sestre uočavamo isključivo u dijalozima, jer jedanput kada se nađu na ulicama (i krovovima) grada, stil delovanja apsolutno im je identičan: šunjanje, skakanje, pentranje, pucanje i baratanje sečivima zajedničko je za oboje. Iskustvene poene dobijaju podjednako, bez obzira na to ko je obavio misiju. Poene ulažemo u razvoj osobina i olakšice, od kojih se neke odnose na organizovanje bande batinaša čije članove u svakom trenu možemo pozvati na ulici, angažovati ih kao pratioce, ili poslati da izazovu diverziju.

Osim bacanja akcenta na otimanje čeza i kočija i suludu jurnjavu ulicama Londona u GTA stilu, elementi gejmpleja nisu pretrpeli značajnije izmene. Sajlom i kukom je moguće dospeti na vrh zgrade za par sekundi, što olakšava ionako uprošćeno veranje uz fasade (koje su u još većoj meri načičkane rukohvatima). Borba je obogaćena novim potezima gotovo stripske estetike (među kojima se izdvaja prikucavanje nesrećnika uz vrata ili zid gospodskim viktorijanskim štapom), a pokreti učesnika sukoba su gipkiji i brži, mada i dalje ne mogu da pariraju neprikosnovenoj „betmenovskoj” fluidnosti. U poređenju sa Batman naslovima, u ranijim iteracijama Assassin’s Creed serijala borbi se zameralo na tromosti, dok je najnovije izdanje nekako previše „cimavo”.

Sekvence koje se odigravaju u modernom vremenu, presecaju priču svojim kvazi-tehnološkim mambo-džambo frazama, i efektivno urušavaju izgrađenu atmosferu, ovde su svedene na minimum – što je (po subjektivnom mišljenju autora teksta) ogromni plus. „Sindikat” je svojom predstavom Londona, dobro izgrađenim likovima, impresivnom stabilnošću i odsustvom bilo kakvih bagova (eh, taj Unity) uspeo da nam se uvuče pod kožu, i da sa drugog mesta najomiljenijih AC naslova istisne Assassin’s Creed II (na prvom mestu, naravno, ostaje Black Flag).

Miša MITRANOVIĆ