Bez nepotrebnog gubljenja vremena na uvodne reči, pred nas je stigla i puna verzija poslednje Anno igre, koja se nadovezuje na ono što smo imali prilike da iskusimo u preview fazi (SK 11/2015).

Postavka igre je kristalno čista i jasna, kako zbog izostanka istorijskog konteksta koji je krasio prethodne Anno igre tako i zbog same „količine” zapleta koji su autori utkali u novu uzdanicu serijala. Zemlja se koliko-toliko oporavila od globalnog zagrevanja i posledičnog plavljenja, i uvek gladne korporativne oči ponovo su uprte u nemilosrdnu eksploataciju resursa koji će doneti prevagu u trci za dominacijom nad globalnim tržištem. Glavna meta nove industrijske evo-revolucije je verni Zemljin pratilac Mesec, prebogat retkim i vrednim materijalima, sirovinama i novim izvorima energije, dovoljnih da zadovolje apetite cele jedne planete.

Naravno, pošto se ispostavilo da ispaljivanje džinovskog metka sa posadom nije najuspešniji način da se stigne na pomenutu destinaciju, eksploatacija mesečeve površine moći će da počne tek kada se ispune ogromni zahtevi, preduslovi i gargantuanski finansijski apetiti koje za sobom povlači jedna uspešna lunarna misija. To podrazumeva uspešnu sinergiju između teritorija koje kontrolišete, uključujući i izgradnju na površini samog Meseca, kada dogurate do trećeg stadijuma svoje ekonomske kampanje. Regija sa umerenom klimom predstavlja vaše glavno gradilište i teritoriju na kojoj ćete naseljavati najviše korporativnih stanovnika, i gde ćete smeštati gro svojih industrijsko-prerađivačkih kapaciteta. Druga teritorija je arktička regija koja donosi posebne resurse i proizvode, kao i specifične uslove i ograničenja za život vašeg stanovništva (u vidu niskih temperatura koje, ako se ne saniraju, utiču na finansijski output prilikom plaćanja poreza).

Uspešna simbioza između teritorija koje su pod vašom kontrolom je apsolutni imperativ, i počiva na poznatom konceptu ranijih Anno igara, koji se tiče zadovoljavanja progresivno sve težih zahteva koje stanovništvo i industrijski napredak stavljaju pred vas. Puko postavljanje jednostavnih fabrika koje grube sirovine prerađuju u upotrebljiv materijal, koji se zatim obrađuje na drugom mestu u finalni proizvod, vrlo brzo prerasta u finansijsko-graditeljske akrobacije koje ćete morati da preduzimate kako bi točkovi napretka uvek bili dobro podmazani.

Da bi se sve ovo moglo optimalno ispratiti, igraču su sada na raspolaganju dobrodošle novine u dizajnu igre, koje ne deluju kao previše olakšavajući elementi, pogotovo što je igra smeštena u futurističko okruženje, gde se ne morate oslanjati na gledanje u bob i perlice na abakusu da biste pratili neke bitne segmente svog finansijskog carstva. Ova poboljšanja dolaze u vidu jasnijeg praćenja prohteva i potreba populacije potrebnih za napredovanje, stalnog monitoringa koliko ste u plusu/minusu po pitanju produkcije (ili uvoza) određenih namirnica, sirovina i predmeta, kao i čistoj, nepatvorenoj magiji koju će znati da cene neumorni Anno neimari, i koju pozivate tasterom ’M’. To omogućava slobodno premeštanje zgrada na neko drugo mesto, bez bilo kakvih penala, što umnogome olakšava naknadno preuređenje naseobina, jednom kada inicijalni teren postane pretesan za sve što je potrebno. Interesantna novina je i nadogradnja vaših proizvodnih kapaciteta, u nekoliko kategorija (veća proizvodnja, manje trošenje struje, redukovana logistika, manje radne snage i slično), što štedi prostor i (naročito) novac, jer se umanjuje potreba za izgradnjom novih, skupih pogona.

Dodatni olakšavajući faktor je i izostanak radijusa delovanja koje su u ranijim igrama „bacale” vaše upravne i komunalne zgrade. Funkcija skladišta je takođe redukovana, i sada se u njima samo gomilaju dobra (bez potrebe za njihovim transportom po mapi), a slično važi i za vašu vernu jedrilicu, koja sada isključivo služi za obavljanje sporednih, generičkih NPC questova.

Otežavajući faktor je pre svega nemilosrdna logika svih produkcijsko-troškovnih aspekata igre, gde neiskusne i stihijske odluke prilikom gradnje brzo dovode do finansijskog sloma, povećanja minusa i neizbežnog bankrota (iz kojeg se možete ili ne možete spasiti, u zavisnosti od odabranog nivoa težine). Preraspodela dobara između teritorija vrši se posredovanjem nekakvog svetskog Saveta (smeštenog u orbitalnoj stanici), koji masno naplaćuje dotične usluge, a bilo kakve operacije na Mesecu (gradnja, naseljavanje, trgovina sa pomenutim Savetom ili dvosmerni transport dobara sa satelita i na njega) krase monstruozni finansijski troškovi, koji zahtevaju jaka „leđa” po pitanju razvijenosti infrastrukture na Zemlji. Borbe se sada odvijaju na zasebnim mapama koje se ne „mešaju” sa graditeljski delom, i tu su pre svega da razbiju monotoniju i obezbede izdašne nagrade u vidu specifičnih sirovina.

Vizuelna raskoš kojom igra pleni rezultat je novog i zahtevnijeg enginea, koji donosi gomilu detalja i sitnica na zgradama i objektima, koji imaju neku svoju logiku funkcionisanja i „priču”. Ovo, očekivano, uzima danak u hardveru, koji nije zanemarljiv ako igru nameravate da igrate na najvišim podešavanjima. Muzička pratnja je prijatna i diskretna, dok su glasovi likova ponovo nekako neubedljivi i mlaki, kao i u prošlom delu.

Izostanak smislenije i zanimljivije kampanje, kao i nezavisnih, ultrazahtevnih scenarija od ranije je primetan i šteta je što autori nisu inkorporirali ove klasične elemente i ovaj put. Sa druge strane, paralelna gradnja na više frontova i konstantna pažnja da se vaše korporativno carstvo ne surva zajedno sa krivom na grafikonu, čine dobrodošlu novinu u koncept. Velika zaraznost se podrazumeva, kao i, nažalost, neizbežan zamor materijala u kasnijim fazama igranja, ali Anno 2205 svakako vredi isprobati, makar i kao privremeni fiks ka mogućem povratku serijala pod istorijske skute.

Aleksandar DINIĆ