Testirajući beta verziju igre, imali smo gadan osećaj u stomaku da će se nova Need For Speed priča završiti pre nego što je ponovo počela. Jednostavno, rebootovani NFS nema onaj potreban „X faktor” da privuče i zadrži igrače ispred ekrana. Čini nam se da su autori ruku odigrali na pogrešnu kartu i da ih baš to može koštati uspeha na tržištu. Evo, sada ćete videti i zašto...

Need For Speed je vizuelno možda najlepša trkačka igra na tržištu, a konstatacija je takva ne samo zbog savršenih modela automobila i blendovane real life i renderovane grafike. Okoliš u kome vozite je do te mere „nabudžen” da povremeno imate osećaj da se nalazite za upravljačem pravog automobila i da vas je neko ostavio na ulicama grada. Utisak je pogotovu jak kada se posmatraju međuscene, jer kad kontrole završe u vašim rukama zabezeknuto shvatate da je vreme da dodate gas i pojurite za takmacima koji su već odmaglili. Jednostavno, nastavljate da posmatrate grafiku i svaki put promašite deo kada se završava animacija i kreće igra. Ovde, doduše, postoji jedna zamerka, a to je da se kompletna igra odvija noću i mada ćete povremeno svedočiti buđenju dana, dalje od toga nećete uspeti da stignete. Da su dozvolili neku dnevnu trku, mišljenja smo da bi utisak bio još jači. Takođe, trke se često voze po vlažnim stazama ili kiši, koja je maestralno dočarana, što u kombinaciji sa stabilnih 60 FPS zaista pravi nezaboravan doživljaj za oči. Iz hvalospeva ne treba izostaviti ni zvučne efekte koji briljiraju i zaslužuju čistu desetku. Moć mašina koje pokušavate da zauzdate na klizavim ulicama i te kako se čuje kroz izduvni sistem i kada pojačate zvuk, koža po navici počinje da se ježi.

Kada pohvatate konce kako se igra i šta se od vas zahteva, sledeća stvar koja će vas oduševiti je tweakovanje automobila. Do te mere se možete igrati sa njegovim spoljnim izgledom da ga u potpunosti možete transformisati. Performanse je isto moguće podizati ugradnjom kvalitetnijih delova, a tu je i novina u vidu prilagođavanja setupa automobila trkama, odnosno takmičenjima u proklizavanju. U tom smislu, na automobil možete montirati i odgovarajuće gume. Još jedan plus za novi NFS i njegove autore.

Ako se za zaključak o prethodno rečenom većina (mahom jednoglasno) slaže, naredna stvar je podelila kritiku na dve razjarene skupine. „Odmotavanje” priče prati se iz perspektive prvog lica, glavnog junaka koji često dolazi u kontakt sa brojnim NPC-ovima i prati njihove međusobne dogodovštine, izlaske i razgovore (vi ste, naravno, mutavi kao najcrnja noć). Grafički filteri kojima su video-scene „obojene” čine do sada neviđeni miks pravog i fiktivnog, tako da mislite da su glumci deo digitalnog seta i obrnuto. Ipak, njihova ne baš ubedljiva gluma, isforsirani monolozi i sijaset rupa u priči zaslužni su što ovaj naslov u očima igrača počinje da klizi nadole.

Pad se ne zaustavlja ni kada se nađete na asfaltu, zapravo tada kreće opasno poniranje ka dnu. Need For Speed pokreće isti onaj (dobro, sličan) arkadni engine kao pre desetak godina. Autori kao da ništa nisu naučili od drugih razvojnih timova i uvideli da u ovom momentu takav prilaz ne prolazi međ’ običnom rajom. Dovoljno je samo pogledati kako je minule sezone prošao The Crew i sve će biti jasno. Umesto da doživi Forza Horizon prosvetljenje, NFS podrazumeva mučko pritiskanje dugmeta za gas, silovanje nitro ubrizgavača i odbijanje od ivica staze kao da se nalazite u fliperu, a ne na ulici. Protivnike pobeđujete isključivo na silu i snagu – što moćniji automobil, to je šansa za pobedom veća. Vožnja po idealnim putanjama, kasno kočenje, manevri sa unutrašnje strane krivine... Na to možete da zaboravite jer ne donosi nikakav benefit, čak će vas ometi u nameri da budete uspešni. Protivnički AI je, shodno tome, divljački kao da je sad sišao sa brda, ali je to bilo i za očekivati.

Još jedan stepenik niže spušta nas priča koja forsira jedan te isti set trka koji ponavljate iznova i iznova. Mahom su to sprint i trke na vreme, prošarane gomilom drifting eventova. Naravno, na raspolaganju su i kružne trke (u gradu), ali njih kao da ima manje u odnosu na ostale. Drag je potpuno izostao i to je šteta, ali moglo je biti ubačeno i nešto novo. Kompletiranje misija se zato svodi na otaljavanje posla, jer znate da služe za skupljanje reputacionih poena koji otključavaju moćnije delove. Onda sledi kupovina tih istih delova, pa red međuscena i opet izlazak u grad i traženje nove trke koja vas za jedan korak približava nazivu najboljeg. Apsolutno ništa novog na ovom polju i ne padajte na marketinški trik kojim autori pokušavaju da vas uvere kako je NFS moguće igrati na pet različitih načina – sve je to već viđeno toliko puta do sada.

Inače, stvar koja je presudila Need For Speedu i usula poslednju kap žuči u čašu je podatak da igru ne možete igrati ukoliko niste online. Ne, ne treba vam pretplata za PSN+, već fizička veza konzole sa internetom. Ukoliko je konzola offline – nećete moći da igrate igru, ukoliko su serveri „pali” – nećete moći da igrate igru, ukoliko su vam „isekli” internet – nećete moći da igrate igru. Shvatili? Pri tome, pričamo o solo igranju koje se nekad nazivalo i offline igranje.

Need For Speed donosi mnogo lepih novina, prvenstveno na polju tehničkih karakteristika, grafika i zvuk su prosto božanstveni. Ostatak igre ne prati tehnikalije i to je segment na kojem se u narednom periodu mora marljivo raditi ako EA ne želi da spusti zavesu na scenu i raspusti glumačku ekipu. U ovom momentu arkadne vožnje nisu popularne, a još manje popularnim ih čini prežvakana priča, prepoznatljiv sistem izvođenja i izostanak pogleda iz kabine automobila. Čak i jedan Driveclub ima tako nešto, a zašto ga nema ime kao NFS, verovatno nikad nećemo saznati.

Vladimir PISODOROV