Gde ima dima, ima i vatre, a tamo gde ima vatre, obično bude i zmajeva i to onih velikih, crvenih, što zabave radi pale sve pred sobom, posebno kada ih spopadne kijavica. Arokh, međutim, nije jedan od takvih. Miroljubiv je to dasa, ponositi izdanak familije zmajeva „Reda vatre” koji su se davnih dana borili protiv zlog klana po imenu „Dark Union”. Ali Arokh ne leti sam; na njegovim leđima sedi prelepa Rin (Rynn), ratnica, ali pre svega brižna sestra, kojoj je horda orkova otela mlađanog bracu. Žena i zmaj, neobičan par magijskim ritualom objedinjen u jednu dušu, imaju zajednički cilj: osvetiti se čarobnjaku Navarosu, uzročniku svih zala ovog sveta, a i šire.

Tomb Raider, eto, nikako da siđe sa stranica našeg časopisa. Ako ne govorimo o njemu samom ili njegovim nastavcima, onda ga koristimo kao etalon za procenu kvaliteta sličnih igara. Ovoga puta pred nama se našlo debitantsko ostvarenje „Psygnosisovog” ogranka „Surreal Software” koje se, i pored svojih specifičnosti, do sada najviše približilo avanturama Lare Kroft, kako po osnovnoj ideji i koncepciji, tako i po kvalitetu. Drakan je, zašto to ne reći, inspirisan Tomb Raiderom i napravljen kao njegova kopija, pri čemu je vreme dešavanja smešteno u daleku fantazijsku prošlost (ili budućnost), baš kao u igri Asghan: The Dragon Slayer.

Igrač u Drakanu, u zavisnosti od zadatka koji se postavlja pred njim, ima mogućnost da kontroliše dva lika: Rin i Arokha. Igračima Tomb Raidera biće odmah jasno šta se događa kada Rin stupi u akciju. Trči, skoči, reši po koju zagonetku i ubij sve što se mrda (dok te kamera uporno prati otpozadi), predstavlja suštinu ove igre. Pomenuti recept se odavno pokazao kao pun pogodak, te i u slučaju Drakana savršeno funkcioniše.

Kada se Rin umori od trčkanja i ubijanja neprijatelja, onda se popne na Arokhova leđa, i tada započinje ono po čemu će se Drakan pamtiti - letenje na zmaju. Veliki reptil u slučaju nužde može i da hoda, ali svoje pravo lice (tj. njušku) pokazuje tek kada se vine u vazduh. Preletati zavejane planinske vrhove (i pri tome gađati bespomoćne orkove vatrenim loptama), uzdizati se i ponirati pored velikih vodopada, praviti lupinge u vazduhu u jeku borbe sa zmajevima iz protivničkog tabora, zaista predstavlja vrhunac onoga što današnja 3D tehnologija može da ponudi čoveku koji sedi zavaljen u svojoj fotelji. Način kontrolisanja zmaja u letu je vrlo jednostavan, čak jednostavniji nego kada se vodi Rin. Kao što se može pretpostaviti, jedino Arokhovo oružje je njegov „sveži” dah, oplemenjen „Tic-Tac” dražejom od dve kalorije. U početku on je u stanju jedino da bljuje vatru, da bi kasnije, kako bude nizao pobede nad zlim zmajevima, počeo da preuzima njihove moći, a time i druge vrste dahova (otrovni, ledeni itd.).

Sa čisto grafičkog stanovišta, Drakan je mnogo napredniji od najsvežijeg (trećeg) nastavka Tomb Raidera. „Surrealov” 3D engine iskorišćava sve mogućnosti aktuelnih akceleratorskih kartica, pri čemu, kao specijalni dodatak, dozvoljava ručno podešavanje nekih parametara koji u drugim igrama, ako uopšte postoje, nisu podložni promenama (npr. gustina magle i maksimalni domet vidljivosti u njoj). Kvalitet tekstura je odličan, iako nema slojevitih multitekstura, kao što su one u Unrealu ili demo verzijama Quakea III. Puna instalacija igre (nekih 360 MB) podrazumeva njeno kompletno kopiranje na hard disk, nakog čega CD postaje nepotreban.

Ipak, Drakan malo zaostaje za Tomb Raiderom. Ono što je kod ovakvih igara najvažnije, a to je dizajn samih nivoa, kod Drakana ima uspone i padove. Ne mislimo na grafički, već na konceptualni dizajn - konfiguraciju terena, raspored objekata, arhitekturu itd. Delovi nivoa koji se odvijaju u eksterijeru (kanjon i snežne planine, zemlja ostrva i sl.) po lepoti naprosto nemaju konkurenciju među savremenim igrama (ne računajući ekstremni Unreal). Pejsaži zavejanih planinskih vrhova ili tropskih predela u narandžastoj izmaglici, oduševiće i one sa najstrožijim kriterijumima. Stvari se, međutim, drastično menjaju kada se radnja iz spoljašnjeg sveta preseli u enterijer. Pećine, pećine i samo pećine, uz pokoji lavirint i dvoranu malo većih dimenzija, čine praktično sav unutrašnji univerzum ove igre, što je prilično monotono. Drakan, generalno gledano, ima nešto slabiji dizajn nivoa od Tomb Raidera. Podjednak problem predstavlja (pre)često zaglavljivanje glavnih junaka, ali i njihovih neprijatelja, unutar tekstura i između objekata (boljka koje autori 3D igara nikako ne mogu da se reše). Kada je, na primer, jašući na zmajevim leđima, potrebno proći kroz uske pećine i tunele, Arokh ima običaj da se zaglavi između zidova (ne može da mrdne ni napred ni nazad, a kamoli da se okrene oko sopstvene ose) i tada je učitavanje stare pozicije jedino rešenje.

Mnoge igre su do sada pokušale da zbace Tomb Raider sa pozicije suverenog vladara među 3D igrama u trećem licu, ali su njihova nastojanja manje-više ostala bez rezultata (ćorcima se bitka ne dobija). Drakanu je, međutim, to zamalo pošlo za rukom. Uprkos tome što Lara i dalje ostaje kraljica žanra, nema sumnje da joj je Rin bacila rukavicu u lice. To znači da je suparnička borba između dve dame upravo počela, a kada žene uzmu jedna drugu na zub, makar bile i virtuelne heroine, onda perje leti na sve strane, a konačni ishod dvoboja se ne da predvideti...

Slobodan MACEDONIĆ