Dok veliki igrači na sceni izdavača kompjuterskih igara uglavnom biraju relativno standardne i neoriginalne ideje za svoje igre koje će im omogućiti sigurnu zaradu i miran san bez previše eksperimentisanja, s vremena na vreme se relativno nepoznata firma pojavi sa igrom koja ima veoma interesantnu ideju. U ovom slučaju izdaju čak i drugi deo svog mezimčeta. Ali, u većini slučajeva se sve završi sa potpunim ili delimičnim promašajem.

I kod ove igre je manje-više ponovljena ista priča. Nastavak igre Search & Rescue koja je na našim prostorima (a i šire) prošla neopaženo ipak ne uspeva da popravi situaciju. „InterActive Vision” je, naravno, izabrao ideju koja deluje veoma atraktivno: spasilačka ekipa u helikopteru koja ide u potragu za nastradalima u raznim katastrofama, prevozi teško povređene sa mesta nesreće do bolničkog heliodroma ili pomaže u akcijama vojske ili policije, slično raznim situacijama u kojima se nađu svemoguće ekipe iz serija i filmova, ostavlja utisak igre pune akcije i uzbuđenja. Nažalost, sudeći po ovoj igri, život pilota spasilačkog helikoptera baš i nije toliko interesantan.

Od samog početka se vidi da igra nije rađena sa budžetom bliskim megalomanskim ciframa holivudskih filmova. Instalacija i podešavanje su standardni i ne ostavljaju igraču baš puno mesta za izbor. Utisak se ne menja ni pri proletanju kroz glavni meni, ali ga zato maratonski dugo učitavanje definitivno promeni. Meni je siromašan opcijama i nedovoljno atraktivan da zagreje atmosferu i spremi nas za žestoku akciju. Pored opcija za podešavanje grafičkih detalja, zvuka i kontrolera, postoji i izbor između igranja pojedinačnih misija ili pravljenja svog pilota kojeg će igrač voditi kroz kampanju od pilota početnika do poznatog life-savera. Misije se većinom svode na poletanje, odlazak do mesta nesreće, pretraživanje mesta nesreće i podizanje nastradalih do helikoptera i, na kraju, vraćanje do bolnice ili heliodroma. Igraču je ostavljen izbor alatke i načina podizanja. Moguće je spustiti ronioca ili ga samo baciti u vodu, spustiti pojas za svesne žrtve ili korpu za one teže povređene ili nesvesne. Jedino što celu akciju čini uzbudljivijom jeste vremenski limit tokom koga je povređene potrebno prebaciti do bolnice. Pri završetku misije dobija se bilans u kojem su nabrojane greške tipa „vožnja sa otvorenim vratima preko 50 čvorova”, „spuštanje ronioca sa prevelike visine” itd. Nazivi misija i zadaci na prvi pogled deluju interesantno. Neke od misija su potraga za izgubljenim alpinistom, spasavanje povređenog ekstremiste nakon neuspešnog bandži-skoka s hidroelektrane, spasavanje žrtava sa broda koji tone ili slične nesrećne situacije u kojima je potrebno brzo reagovati. Misije koje se razlikuju su, recimo, inspekcija granice ili pomoć u vojnoj vežbi gde se zadatak svodi na nadletanje nekih objekata ili vozila prilikom čega se automatski obavlja inspekcija ciljeva.

Sve se ovo može preneti i na Campaign igru. Jedina razlika je što u ovom slučaju igrač nema mogućnost da sam bira misiju u kojoj će leteti, kao u single mission, nego se misije dobijaju po nekom unapred podešenom redu. Pored toga, vodi se bilans uspešno završenih i ukupno odigranih misija. U zavisnosti od toga igrač napreduje po činovima, što ne donosi posebne promene u samom načinu igranja. Zbog toga je i prisutan jak osećaj da igrač nema nikakav uticaj na razvoj događaja i izbor misija. Moguće je izabrati dva modela letenja. Jedan je Simulation koji je, jednostavno, pretežak i nerealan. Skoro je nemoguće poleteti, helikopter veoma lako gubi ravnotežu. Neki aerodinamični efekti dovode igrivost skoro do nule, a helikopter je suviše nestabilan i nepokretljiv. Stiče se utisak kao da je helikopter visi na kanapu koji je pričvršćen za osovinu rotora.

Za razliku od ovoga, u Arcade modu igrač se sreće sa najsmešnijim sistemom letenja koji je jednostavniji od „kompleksnih” modela viđenim u igrama na Sony PlayStationu, a atmosfera, naravno, trpi veliki šok.

Grafika u igri je na trenutke interesatna, a na trenutke (nažalost) smešna. Pejsaži su relativno lepi i bliski realnosti, ali su nebo i specijalni efekti (poput dima ili vatre) previše jednostavni da bi igrač mogao da shvati da ima posla sa, na primer, pobesnelim šumskim požarom. Premale i nekvalitetne teksture dodatno doprinose lošem utisku. Interesantan efekat je podizanje prašine, peska ili vodenih kapljica, kada helikopter lebdi nisko iznad neke površine.

Jedina tačka koje ova igra ne mora da se stidi jeste zvučna podloga, mada nije ni nešto čime treba da se ponosi. Zvuk helikoptera je normalan, a muzika koja prati radnju čak donekle uspeva da popravi inače dosta jadnu atmosferu.

Lista nedostataka je još i duža: u potpunosti je izostavljen bilo kakav oblik multiplayera, ne postoji nikakva atraktivna kampanja, mogućnost za korišćenje force feedbacka....

Dejan TOMKA