Znate li ko je bio Rueben Lucius Goldberg (1883 – 1970), ili, kako je on sam sebe voleo da zove, Rub (Rube) Goldberg? Nemate pojma? Pa dobro, evo odgovora na postavljeno pitanje: iza pomenutog imena krije se američki novinar, dobitnik prestižne Pulicerove nagrade, strip crtač, animator, vajar i...”pronalazač”, jedan od najvećih u dvadesetom veku. E sad, možda se pitate kako je moguće da njegovo ime nikada niste spomenuli na časovima fizike, hemije ili neke druge prirodne nauke. Iz prostog razloga što je Goldberg bio pionir beskorisnog pronalazaštva, discipline koja teško da će ikada biti priznata u svetu nauke i tehnike. Osnovu za njegov izumiteljski rad, koji je u početku isključivo bio plod zabave namenjen uveseljavanju bliskih prijatelja, da bi kasnije prerastao u posao koji mu je doneo veliku popularnost, predstavljao je sledeći univerzalni projektni zadatak: načiniti krajnje komplikovan mehanizam koji će biti u stanju da odradi neki jednostavni posao (npr. otvaranje vrata, pomeranje nekog predmeta iz tačke A u tačku B, punjenje čaše vodom i sl.). I kao što neki ljudi vole da kažu da je matematička statistika tačan zbir netačnih podataka, tako su i „Goldbergovi mehanizmi” besmislene mašine, koje se sastoje od potupno realnih, međusobno povezanih komponenata, a čija je svrha izvođenje neke suvisle radnje. U toku svog života Rub Goldberg je osmislio hiljade mehanizama, većinom dajući nacrte za njihovo sklapanje. Njegov rad je bio i ostao večita inspiracija za mnoge ljude. Šta mislite, odakle potiču one silne ideje koje je Kojot pokušavao da sprovede u život ne bi li uhvatio Pticu Trkačicu? I dan danas u svetu se održavaju takmičenja u gradnji „otkačenih” mehanizama, najčešće u organizaciji priznatih institucija, kao što su katedre za mehaniku pri tehničkim fakultetima u SAD i Japanu. Razlog: bez obzira što ovakav vid konstruktorskog rada deluje šašavo, iz njega se ponekad rađaju itekako upotrebljivi izumi. Za one koji žele da saznaju nešto više o ovoj temi, preporučujemo www.rubegoldberg.com.

Početkom 1993., sada već odavno ugašeni „Sierrin” ogranak „Dynamix”, objavio je logičku igru The Incredible Machine. Koncepcijski zasnovana na „Goldbergovim mehanizmima”, igra je plenila svojom originalnošću, ali i tehničkim osobinama, s obzirom da je bila urađena u, za ono vreme neverovatnoj, SVGA rezoluciji. U narednih godinu i po dana usledila su još tri nastavka, jedan zvanični (The Even More Incredible Machine), i dva nezvanična, po imenu Sid & Al’s Incredible Toons 1/2. I tu se stalo. Punih šest godina „Sierra” se nije oglašavala po ovom pitanju, što ne treba da čudi, jer su logičke igre kao žanr u međuvremenu stavljene u zapećak, zahvaljujući vrtoglavom rastu popularnosti igara koje koriste 3D tehnologiju. Međutim, prilično neočekivano, Neverovatna mašina se vratila, ovoga puta pod nazivom Contraptions.

Autori najnovijeg nastavka nisu imali ni jedan jedini razlog da odstupe od recepta koji je originalni The Incredible Machine načinio tako popularnom igrom. Za one koji se prvi put sreću sa njom, evo kratkog objašnjenja: zadatak igrača je da na svakom nivou kreira mehaničku napravicu koja će, kada se pusti u pogon, ispuniti unapred definisani cilj. Problem je, međutim, u tome što mehanizam može sadržati samo ograničeni broj sastavnih komponenata, koje moraju biti međusobno jednoznačno povezane. Takvih komponenata ima preko stotinu: od onih prostih, čija je upotreba sasvim logična (teniska loptica, mikser, ventilator, klackalica, balon itd.), pa sve do šašavih, na prvi pogled potpuno nekorisnih, kao što su antigravitacioni jastuk, cevni akcelerator, pokretna traka na majmunski pogon ili plazma lampa. Neki od tih elemenata imaju specifične osobine koje se mogu podešavati, odnosno programirati. Npr. pomoću satnog mehanizma moguće je podesiti trenutak „lansiranja” nekog predmeta u horizontalnom pravcu, odabirom učestanosti kapljanja iz probušene kofe moguće je regulisati brzinu njenog pražnjenja, a zadavanjem dužine prženja hleba u tosteru, podešava se tvrdoća kriški koje izlaze iz njega. Naravno, da bi se ostvario zadati cilj, i mehanizam proradio na traženi način, delove je potrebno povezati tako da se ostvari savršeni tajming u njihovom funkcionisanju. Dovoljno je samo jednu komponentu postaviti pogrešno, i mašina će doživeti krah, praćen neočekivanim i vrlo često smešnim scenama.

U poređenju sa svojim prethodnicima, ovo, najnovije izdanje Neverovatne mašine, razlikuje se u dve male, ali veoma bitne sitnice. Ključno poboljšanje, koje predstavlja najveću čar igre, je to što bezmalo svi nivoi, sem onih sa samog početka koji služe za upoznavanje igrača sa osnovnim komponentama, imaju višestruka rešenja, i to ne samo u pogledu rasporeda elemenata na ekranu, već i njihovog odabira. Kada se pređe tekući nivo, igra nudi mogućnost analize rešenja koje su predvideli njeni autori. Interesantno je da ono ne mora uvek biti najoptimalnije, i da se dovitljivošću neki problemi mogu rešiti na još jednostavniji način. Druga stvar koju treba pohvaliti jeste da je ostavljena mogućnost slobodnog učitavanja bilo kog nivoa, što će pozdraviti svako kome se desi privremena „intelektualna blokada”. Inače, skoro tri stotine nivoa su podeljeni u šest kategorija: prvih pedeset služe kao uputstvo koje igrača polako uvodi u tajne ove mozgalice, dok su ostali podeljeni u četiri težinske kategorije. Poslednjih pedeset nivoa su namenjeni igranju za dve osobe. A kada se čovek zasiti onoga što su mu pripremili „Sierrini” programeri, može pristupiti dizajniranju sopstvenih mehanizama, zahvaljujući ugrađenom editoru čija je upotreba iznenađujuće jednostavna. Jedino ograničenje koje se tu javlja jeste ljudska mašta.

Slobodan MACEDONIĆ