Project IGI, na sreću, nema apsolutno nikakve veze sa istoimenim „doktorom” domaće hyper folk scene: u pitanju je inteligentni vojni shooter, urađen u najboljoj tradiciji Delta Forcea, Spec-Opsa i Rainbow Sixa. Uzevši najuspelije elemente pomenutih igara, autori I’m Going Ina uspeli su da naprave zanimljivu, vizuelno impresivnu i skoro u svakom drugom pogledu izazovnu igru. Naravno, uz nekoliko manje-više ozbiljnih mana, čisto da sve ne bude baš idealno.

Project IGI ima tipično klensijevski zaplet: u ulozi ste bivšeg operativca britanskog SAS-a, koji trenutno radi kao freelancer za britansku i američku obaveštajnu službu. Kada izvesni ruski terorista ukrade omanju nuklernu glavu, vama će biti stavljeno u zadatak da je povratite i tako sprečite da sjajna pečurka ne zasija nad nekim od većih gradova naših zapadnih prijatelja. Kroz 14 prilično dugačkih misija, posetićete veliki broj unikatnih lokacija na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, infiltrirati se u nekoliko baza, aerodroma, tajnih skladišta, pokokati zastrašujući broj neprijateljskih vojnika, i eventualno, rešiti svet pretnje nuklearnog terorizma.

Kao i svi noviji vojni shooteri (možemo ih smatrati svežom podvrstom akcionih igara), Project IGI nimalo ne zalazi u domen naučne fantastike. Sve, od lokacija, terena, oružja, opreme, preko ranjivosti vas i vaših protivnika deluje skoro sasvim realno (sem njihove veštačke inteligencije, ali o tome malo kasnije). Jedan ili dva metka u glavu su više nego dovoljna da vas permanentno penzionišu, dok pogotci u pancir rezultiraju većim ili manjim gubitkom energije (koju povremeno možete nadopuniti nalaskom paketa prve pomoći u medicinskim stanicama). Oružje je veoma raznovrsno: prigušeni Hekler, Glok-17, Desert Eagle, Kalašnjikov, M-16 sa lanserom granata, Spas-12, Pancor Jackhammer, LAW... Što je najvažnije, njegova upotreba proizvodi sasvim realne efekte na vama (različiti nivoi trzanja i lakoće korišćenja), kao i na ubogim protivnicima (probojnost i ubojitost u zavisnosti od kalibra, daljine i mesta pogotka „u meso”).

Najizrazitiji elemenat dopadljivosti igre je više nego fenomenalna grafika: terenski engine koji krasi Project IGI je verovatno najsavršenija stvar koju ste do sada videli. Kao prvo, misiona zona nema prostornih ograničenja, i ništa vas ne sprečava da odšetate do planina koje se naziru na horizontu, kilometrima daleko! Kao drugo, kvalitet terenskih tekstura i sama morfologija brda, dolina i ostalih geografskih objekata je toliko verna, da će vam sigurno oduzeti dah. Prostorni objekti su adekvatno skalirani, tako da baza u dolini, posmatrana sa planinskog vrha deluje zaista impresivno.

Enterijeri su malo manje uspeli. Okruženje bivših sovjetskih kasarni je u većini slučajeva sivo (možda je tako i u stvarnosti, ko zna?), a pripadajući objekti verno dočaravaju atmosferu teskobe i stalno prisutne opasnosti. Neke od njih možete iskoristiti kao važan taktički činilac: prišunjate se osmatračnici, popnete se & smaknete stražara, pa iskoristite njegov snajper da na miru počistite najpasnije zone u bližem okruženju. Sigurnosne kamere koje podižu alarm možete i morate neutralistai hakovanjem, jer izbijanje uzbune obično podrazumeva poplavu neprijatelja iz svih pravaca.

Neke od aktivnosti (pomenuto hakovanje, penjanje uz merdevine, žičanu ogradu i prebacivanje preko zategnutog kabla propraćene su promenom perspektive i kadriranja: umesto klasičnog pogleda iz prvog lica, dobićete pregled vaše malenkosti iz trećeg (sa mogućnošću da pokretom miša osmatrate situaciju u neposrednoj blizini), što je veoma korisno, pošto se tada ne možete braniti.

Neprijatelji, koji uključuju razne podvrste lakše ili teže naoružanih vojnika, oklopnih vozila i helikoptera predstavljaju ono što bi se pri ocenjivanju kvaliteta igre moglo nazvati ozbiljnim problemom. Pre svega, ljudski protivnici se ponekad pojavljuju ni iz čega, što je naročito slučaj kada aktivirate alarm, pa isti pokuljaju iz zgrade koju ste predhodno sasvim očistili. Dalje, ponekad će vas pronaći (i pogađati) sa nelogične udaljenosti, iako nije bilo šanse da ste ičim odali svoj položaj, dok će sledeći put ignorisati pucnjavu u blizini i smrt svojih kamarada udaljenih svega nekoliko metara. Sa druge strane, pojave opasnijih zverki (ruskog Gunshipa Mi-24 Hind) su najčešće skriptovane (tj. neminovno će se desiti), pri čemu će vas isti goniti i pogađati sve dok ne dostignete neki nevidljivi checkpoint posle koga baja odustaje. Sve ovo stvara utisak na oponenti uopšte ne poseduju nekakav AI i parametre osetljivosti, već da sama igra „na kvarno” odlučuje kada ćete se naći u ozbiljnoj opasnosti, i da li ćete dobiti realnu šansu da se izvučete. Ako stvari gledate iz vedrije perspektive, sve ovo možete shvatiti samo kao izazov više...

Ono što se verovatno nikome neće dopasti je odsustvo mogućnosti za snimanje pozocije u toku misije. Pošto su neke od njih veoma dugačke (reda veličine i do 45min.-1h), pogibija na samom kraju vas može ozbiljno razgneviti. No, i to može da se shvati kao dopunski trening sobnog komandosa :)

Miodrag KUZMANOVIĆ