Fenomen Zvezdanih staza izaziva mnogo kontroverzi. Pored banalnih zapitanosti tipa : „Zašto sve rase vanzemaljaca izgledaju kao ljudi, sa suptilnim razlikama u vidu nekakvih anomalija na čelu, šiljatim ušima ili mikroantenicama koje im vire iz čelepenke?”, vidljive rupčage u srži koncepcije prestaju da budu nešto što kvalitet zapleta i uzbudljivost akcije stavljaju u drugi plan. Do banalnosti pojednostavljene i klišeizirane ideologije glavnih civilizacija (prenaglašeni pacifizam Federacije, groteskna tajnovitost Romulanaca, tupavna agresivnost Klingonaca...) i polusterilna prezentacija dešavanja (uredno obrijani i očešljani oficiri, koji ne iscepaju ni rukav na uniformi bez obzira na sve opasnosti) generišu nepregledan broj u suštini istih situacija (epizoda), koje već nekoliko decenija uveseljavaju nesrećnu zapadnu mladež, stvarajući im naopaku sliku o tome kako treba da izgleda pravi SF.

U čemu je tajna uspeha ovako zamišljenog serijala? Verovatno u kvantitetu: bombardovanje sadržajima i hiperprodukcija epizoda toliko su intenzivni, da se prosečnom potrošaču pre ili kasnije uvuku pod kožu. Upravo zbog toga Star Trek neodoljivo podseća na čuvene latino-američke serije, of kojih se ni za pedalj ne izdvaja kvalitetom. Svemirski Marisol, ma kako to grozno zvučalo.

Isti je slučaj i sa igrama na tu temu: ima ih toliko, da bi čak i po zakonu verovatnoće moralo da se zalomi nekoliko dobrih. Jedna od uspelijih je Starfleet Command. Pojavila se prošle godine i donela nešto novo u svet strateških igara: unikatni koncept taktičkih svemirskih bitaka, gde je uspeh u celosti zavisio od veštine manipulacije brodskim sistemima, balansiranjem energetske ravnoteže između oružja, štitova, motora, transportera i ostalih ofanzivno/defanzivnih gadgeta kojima ste raspolagali. No, neubedljiva single player kampanja, odsustvo kohezije među misijama i nekakvog suvislog zapleta sprečilo ju je da ostvari status bestsellera (poput Elite Forcea). Grešku u tom segmentu igre uočili su i sami autori, tako da su za drugi deo najavili totalno redizajnirani kampanjski mod (tzv. „Metaverse”, umesto neuspelog „Dynaversea”), koji je trebalo da bude dinamičan, nelinearan i, što je najvažnije, ubedljiv. Da li su u tome uspeli?

Izgleda da nisu. Premisa u praksi zvuči dobro: nezavisno od rase koju izaberete, na samom početku dobijate komandu nad brodom u klasi fregate, sa potpunom slobodom kretanja po heksagonalnoj mapi alfa kvadranta, sa jasno obeleženim granicama pojedinih imperija. Gotovo svaki hex sadrži neki zadatak: pratnju konvoja, patrolu, napad na neprijateljsku bazu... Prelaskom granice neprijateljske imperije, misije dobijaju ofanzivniji karakter (npr. napad na konvoj umesto odbrane sopstvenog.). Pobedom u misijama stičete poene prestiža, koje možete iskoristiti za kupovinu jačih brodova, popravke i investiranje u dopunske brodove u floti koju vodite (maksimalno četiri). Pa šta onda nije u redu? Kao prvo, iako je „Metaverse” u osnovi dinamičan, on je to u najkonfuznijem smislu reči: misije se ređaju bez ikakve koherentne osnove jedna za drugom, ne postoji nikakva generalna strategija imperije na čijoj ste strani (koji to kapetan sam bira svoje misije?), granice se menjaju isključivo u zavisnosti od vašeg delovanja, dok se akcije ostalih ne uzimaju u obzir (npr., odbranom konvoja u neutralnom sektoru isti postaje vaš?!?). „Dinamičko” određivanje protivnika još više doprinosi na neubedljivosti: zavisno od snaga kojima raspolažete, igra će vas uvek suočiti sa oponentima koje u teoriji možete da savladate (npr., ako vodite laku krstaricu i razarač, nikada se nećete sukobiti sa dva Dreadnoughta). To vas totalno demotiviše da investirate u nove brodove (u krajnjoj liniji, i da se uopšte borite za prestiž). Čak ni logična činjenica, da je dubina neprijateljske teritorije opasnija od patroliranja oko sopstvenih baza ovde nije na pravi način implementirana: opasnost je svuda istog intenziteta, što će vas totalno demotivisati na bilo kakvo istraživanje i hrabre prodore preko granica. Atmosferi malo doprinose unikatne misije za svaku stranu (gde se može naslutiti nekakav zaplet, makar i u tragovima), ali je činjenica da uopšte nisu obavezne. Bez obzira na ishod, ili na eventualno odbijanje same misije, „Metaverse” će nastaviti svoj dosadni, konfuzni i nelogični tok.

Kvalitet taktičkih bitaka je i dalje sjajan i u disproporciji sa očajno smišljenom kampanjom. Grafički je znatno unapređen dodavanjem dinamičkih tekstura oštećenja na brodovima, poboljšanim svetlosnim efektima i mnogo većim nivoom detalja (pogotovo pri zumiranju situacije). Pored šest civilizacija iz prvog dela (Federacija, Klingonci, Romulanci, Hidrani, Lirani i Gorn), dodate su i dve nove: Mirak Star League (brodovi im prvenstveno koriste projektile) i Interstellar Consortium (plazma torpeda), što u manjoj meri popravlja sliku koju ćete steći inicijalnim razočarenjem. Što se tiče taktičke kontrole brodova, ona je ostala potpuno identična originalu (manipulacija sistemima je pretrpela neke minorne izmene).

Ako vam se svideo prvi deo, znači da na (ne)kvalitet kampanje ni tada niste obratili pažnju, pa slobodno možete nabaviti i dvojku.

Miodrag KUZMANOVIĆ