Ko nije čuo za kralja Artura, čarobnjaka Merlina i vitezove Okruglog stola? Ciklus legendi o starim britanskim junacima jedan je od najpoznatijih i najlepših koje je čovekova ruka ikada napisala. Bez obzira što u njima ima preuveličavanja, i što je njihova istorijska pozadina najblaže rečeno klimava (mada je dokazano da su Artur i Merlin živeli negde u petom ili šestom veku; prvi je bio lokalni vladar, a drugi bard, odnosno dvorski pesnik), one su vekovima predstavljale neiscrpnu inspiraciju za ljude najrazličitijih životnih opredeljenja. Hiljadu i pet stotina godina nakon njihovog prvobitnog nastanka, priče o kralju Arturu i njegovim odanim vitezovima inspirisale su jednu novu generaciju umetnika. Kompjuterskih, naravno.

Prva epizoda iz „Cryove” serije avantura koje će obraditi legende o vitezovima Okruglog stola, i treća iz serijala „Legends” (nakon The Time Machine i Odyssey: The Search for Ulysses), posvećena je Bradvenu od Atrebejtsa (Bradwen of Atrebates). Sada verovatno očekujete da u nekoliko narednih rečenica prepričamo osnovni zaplet igre. U ovom slučaju to neće ići tako lako, a evo zbog čega.

Jeste li čitali roman Milorada Pavića „Hazarski rečnik”? To remek–delo srpske književnosti dvadesetog veka poseduje krajnje specifičnu pripodevačku formu, koja jednu te istu temu obrađuje iz tri različita ugla, dozvoljavajući stalno preplitanje priče. Arthur’s Knights: Origins of Excalibur zasnovan je na sličnoj ideji. Naime, legende o vitezovima Okruglog stola toliko su stare, i toliko puta prepričavane i ulepšavane, da se danas ne može sa sigurnošću utvrditi njihovo poreklo. Ipak, istoričari i teoretičari književnosti slažu se da postoje dva osnovna izvora ovih bajki, keltski i hrišćanski. U nekim slučajevima njihov sadržaj se manje–više poklapa, ali ponekad postoje dijametralne razlike (recimo, primer Morgane LeFej, Arturove polusestre, koja se negde prikazuje u pozitivnom svetlu, a negde kao izrazito negativan lik). Origins of Excalibur, dakle, pristupa legendi o Bradvenu na dva načina. U prvoj varijanti Bradven je keltski junak, vanbračni kraljev sin, koji zbog svog „nečistog” porekla nikada nije bio omiljen u porodici. Nakon očeve smrti pod sumnjivim okolnostima, njegov polubrat Morganor, inače zakoniti naslednik trona, izbacuje Bradvenovu ženu i dete iz sela (dok je ovaj bio odsutan tražeći lek za oca), a njega samog proglašava za izdajnika. To će biti samo početak niza događaja koji će hrabrog keltskog viteza dovesti do kralja Artura i Okruglog stola.

Ali, kao što rekosmo, ova priča je samo jedna strana medalje. Bradven hrišćanin, odnosno nosilac krsta, sasvim je druga ličnost, čija je sudbina drugačija od njegovog keltskog „alter ega”. Njegovu storiju ne bismo prepričavali, ali je jasno da upravo u ovome, dakle u različitoj interpretaciji doživljaja jednog istog lika, leži najveća draž ove avanture. Igrač, prema tome, na samom početku bira jednu od dve ponuđene verzije priče. Ne treba, međutim, misliti da je ovaj izbor kozmetičkog karaktera: iako su lokacije manje–više iste, sve ostalo – od toka radnje, preko ličnosti sa kojima će se Bradven sretati, pa sve do zagonetki i načina na koji se one rešavaju – bitno se razlikuje u zavisnosti od toga da li se radi o keltskoj ili hrišćanskoj varijanti priče. Štaviše, igra dozvoljava čoveku da paralelno vodi oba lika, omogućavajući tako sagledavanje svih različitosti dve suprotstavljene interpretacije ove legende. Ovakav pristup je zaista jedinstven i zaslužuje sve pohvale.

Avantura se, inače, sastoji od pet kvestova, koji su podeljeni na nekoliko poglavlja. Bradven će u toku svojih putovanja sresti mnogo poznatih likova iz legendi, kao što su čarobnjak Merlin, kralj Artur, njegova supruga Ginevra, zatim čuveni vitezovi Gaven i Lanselot, i posetiti takva mesta kao što su zamak Kamelot ili božansko ostrvo Avalon, koje je prema predanju bilo poslednje Arturovo odrediše nakon njegovog ranjavanja u sukobu sa sinovcem Mordredom. Problemi u igri su relativno jednostavni, lakši od onih u The Time Machine. Pomalo je neobično što su izostali klasični arkadni elementi, što bi se od jedne viteške igre dalo očekivati.

Origins of Excalibur bi sigurno zaslužio višu ocenu da je stabilniji u radu i da ima manje sitnih bagova koji nerviraju igrača. Pored iznenadnih izletanja u Windows, tu su brljanje tekstura, zaglavljivanje junaka u mestu, nestanak pointera miša, blokiranje kamere, nebulozne poruke o odsustvu pojedinih dijaloških opcija itd. To čak ide dotle da igra u pojedinim momentima prijavljuje nedostajuće fajlove na disku, da bi nakon novog učitavanja radila potpuno normalno. Interesantno je da nijedan od ovih bagova nema fatalnu prirodu, što znači da se avantura može igrati i odgirati, ali pod uslovom da se čovek naoruža strpljenjem i bude spreman da izbroji do deset svaki put kada ga iznenadi neka glupost. Zaista je šokantno što se Origins of Excalibur našao na tržištu u ovakvom stanju (sve to podseća na sindrom Ultime 9), tim pre što je poznato da „Cryo” objavljuje igre koje su (skoro) potpuno očišćene od bagova.

Za kraj jedna zanimljivost. U drugom poglavlju, koje se pretežno odvija u polurazrušenom rimskom gradu Magoveniumu, jedna od ključnih lokacija jeste veliki amfiteatar, u koji su se pred naletom Saksonaca smestile britanske izbeglice. E sad, nije štos u izbeglicama, već u samom amfiteatru: on je, sa svim pripadajućim lokacijama, bukvalno iskopiran iz avanture Pompeii (tamošnje otvoreno pozorište), uz dodatak nekih detalja, kao što su kolibe i šatori. Baš su šašavi ti „Cryovci” – kradu sami od sebe.

Slobodan MACEDONIĆ