Mnoge kompleksne pucačine u prvom licu se, silom prilika, nazivaju first person shooterima iako u sebi imaju i elemente arkadne avanture, lagane taktičke simulacije ili nečeg trećeg. Ne i Painkiller. U pitanju je pravi poster boy za ovu jednostavnu definiciju, urađen u teorijski maksimalno pojednostavljenom maniru. Nasleđujući mehaniku i dinamiku Dooma i Serious Sama, ovaj naslov ne pokušava da odstupi od šeme trčanja i pucanja ni za mikrometar, nudeći pojednostavljeno, kvalitetno, brzo i žestoko iskustvo. Najbazičniji mogući ’šuter’, sa vrlo lepom grafikom, odličnom muzikom, milionima neprijatelja i potencijalom za prepuštanje mozga automatskom pilotu...Stvari ipak treba podrobnije objasniti. Na primer, ko ste vi i zbog čega se napucavate s gomilom najrazličitijih karakondžula? Kao što možete zaključiti iz uvodnog filmića, poginuli ste u saobraćajnoj nesreći i sada se nalazite negde na pola puta između raja i pakla. Da biste stekli pravo da se vratite na zemlju i nastavite život pored voljene žene, od Boga (preko anđela posrednika) dobijate zadatak da sprečite Luciferovu invaziju na raj tako što ćete eliminisati generale njegovih armija. Dotični generali su, prirodno, okruženi ogromnom količinom živopisnih trupa koje ćete morati da nasilno usmrtite (ako je to pravi izraz za prekidanje egzistencije neživih demona). Zaista sjajna baljezgarija. Scenario za igru je izgleda pisao neko ko je hrišćanstvo shvatio kao mešavinu Novog zaveta i Marvelovih stripova, dodao malo katoličanstva koje je izvitoperio do maksimuma (purgatorijum), sve to stavio u avan i istucao na sitne komadiće. Sve ovo pomalo čudi s obzirom na to da su autori igre Poljaci, poznati kao prilično verna hrišćanska pastva Evrope. Izgleda da se i tamo puši hašiš kao i u ostatku sveta.  |
Igru pokreće prilično sposoban 3D engine, obogaćen plejadom lepih DirectX 9.0 efekata koje ćete iskusiti ako posedujete odgovarajući grafički adapter. Iako su enterijeri i eksterijeri natprosečni (ali ne i genijalni), prava lepota enginea ogleda se u borbenoj fizici i efektima oružja na protivnike i delove okruženja koje je moguće uništiti. Rag doll fizika odnosno umiruće animacije protivnika imaju direktne veze s tipom upotrebljenog oružja, kao i sa distancom s koje je pucano. Na primer, bacač glogovih kolaca (!) će protivnika odbaciti unazad i prikucati za zid ako ste ga potkačili kako treba; sačmarica će iz neposredne blizine većinu monstruma razneti na komade ili im oduvati delove oklopa, izbiti oružje ili ih lagano odbaciti ako je distanca malo veća... Pogodak u eksplozivnu burad ili drugi violentni komad okruženja će u većini slučajeva proizvesti lančanu reakciju, koja će se potpuno realno odraziti na razvejavanje sadržaja i let protivnika na sve strane. Ovo sve izgleda bolje nego što zvuči i zaista doprinosi atmosferi obračuna na vratima pakla. Odlična heavy metal muzika dodatno poboljšava ukupni ugođaj.Šarolikost nivoa je takođe pun pogodak. Najluđe lokacije – od groblja, opere, ludnice, manastira, pa do paklenih polja i ostalog – pune su jedinstvenih stanovnika, čija je raznovrsnost još jedan motiv za prelaženje linearnog niza nivoa. Vitezovi, nindže, monasi ili pacijenti sanatorijuma se mogu objasniti, ali definisanje ostatka morate prepustiti sopstvenoj mašti jer su neke kreacije toliko sulude da prkose logici. Boss protivnici odnosno Luciferovi generali koje ćete pokušati da ubijete na kraju svakog od pet poglavlja posebna su priča: nalik na poslednjeg protivnika s kraja prvog Serious Sama, u pitanju su spodobe visoke stotinak metara, sa slabom tačkom koja nije odmah očigledna. Bitke s njima su svakako najuspeliji momenti igre. Za razliku od sličnih igara, forma Painkillera je prilično sužena. To se, pre svega, ogleda u deljenju nivoa na checkpointe koji se u većini slučajeva sastoje od nekoliko lokacija ili jednog većeg eksterijera. Slobodno lutanje nivoom ovde ne postoji. Da biste otključali prolaz za dalje, najčešće treba da pobijete bukvalno sve protivnike, posle čega se otvara prolaz ili teleport uz automatsko snimanje pozicije i vraćanje energije na maksimum (bar na default nivou težine). Situaciju, naravno, možete snimiti u svakom trenutku, ali s obzirom na relativnu lakoću igre i blizinu checkpointa to nije obavezno. Iako je dizajn nivoa uopšteno dobar, na nekim mestima ćete se sigurno pogubiti. Kao prvo, strelica koja pokazuje put do protivnika ili izlaza nekada zna da poludi, pa morate ručno da potražite dalji „odmotavač” sadržaja, što u korelaciji sa dominantno tamnim eksterijerima dovodi do ludila. Najlepši primer za ovo je početak drugog poglavlja (Opera House), u kojem se lestve za dalji napredak jednostavno ne vide, osim ako ne znate tačno šta tražite (ili ručno uključite lampu na oružju, za koju pre toga nemate indikacije da postoji). Painkiller je načelno igra za tri popodneva, osim ako ne planirate da se posvetite multiplayeru, kada će trajati onoliko koliko želite. Iako izgleda lepše, ni slučajno nije bolja od Serious Sama, prvenstveno zbog tamne i glupe priče i mučnog koncepta. Hrvatski biser je zbog svoje opuštenosti, humora i veoma kvalitetne akcije i dalje „tata” za sve slične igre. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
