Momci i devojke iz Legend Studiosa očigledno misle da nam se igre sa tematikom Drugog svetskog rata nisu zgadile, pa nam serviraju još jednu. Po ko zna koji put ćemo obuti čizme nemačkog ili savezničkog generala i smelo poći u bitku. Maštovito, nema šta. I ova igra, kao mnoge pre nje, predstavlja koncept izgradnje potrebnih objekata, masovnog štancovanja jedinica i njihovog izrabljivanja na bojnom polju sve dok ne ispuste dušu i tako u krug, u nedogled.

Centralna zgrada svake od sukobljenih strana je glavni štab bez kojeg nije moguća dalja izgradnja objekata. Kada sazidate štab, dobićete na raspolaganje još nekoliko objekata (barake, laboratorija, pogon za proizvodnju lakih tenkova itd), a njihovim unapređenjem još više objekata (vojna laboratorija, fabrika teških tenkova...) i sve to bi imalo smisla da nema vremenske dužine izgradnje koja traje i po tri minuta za svaki pojedinačni objekat. Zaključak je jasan – za izgradnju kompletne baze biće vam potreban dvocifreni broj minuta, pa slobodno na početku svake misije skoknite do komšinice na kafu...

Misije prate stvarne istorijske događaje i vojne operacije, a i sva vojna rušilačka mehanizacija je verno predstavljena. Međutim, sve to ništa ne vredi kada je broj jedinica relativno mali, pogotovo u poređenju sa megalomanskim dometima jednog Blitzkriega. Na početku će delovati kao da je protivnički AI pametan i nerealno jak, ali ipak je u pitanju samo veštački izdejstvovana brojna nadmoć, bez obzira na izabranu stranu.

Pored veštačke „inteligencije”, i pathfinding je očajno realizovan. Vaše jedinice će klizati po terenu, međusobno će se sudarati i od, na primer, dvadeset jedinica svaka će poći nekim svojim putem ka istom odredištu, nezavisno od grupe. Pored toga, prostor za izgradnju baze je ograničen, tako da ćete često biti u situaciji da, recimo, fabriku tenkova zagradite ostalim objektima, a tada vam preostaje samo Load opcija.

S vizuelne strane, kada se War Times uporedi sa ostalim RTS igrama, izgleda smešno i zastarelo kao fića na ulicama Las Vegasa. Kockaste jedinice, isprane teksture, neki neidentifikovani objekti na mapama i nadasve ružna vegetacija predstavljaju krajni domet grafičke komponente. Ako baš volite ružne stvari, tu je i zum opcija. Posebnu poslasticu predstavlja animacija pešadijskih jedinica, koja prevazilazi čak i ultra-smešno geganje vojaka iz igre Call of Duty. Jedino je zvuk koliko-toliko dobar, sa finim muzičkim temama i pristojnim glasovnim odzivima jedinica.

War Times preporučujemo isključivo onima koji moraju da odigraju baš svaku igru na temu Drugog svetskog rata, mada će i njih najverovatnije odbiti stvarno neverovatna hardverska zahtevnost, totalno nesrazmerna onome što se dobija na ekranu. Stratezima sa malo više ukusa savetujemo da se ipak i dalje drže proverenih vrednosti, kao što je neprevaziđeni Blitzkrieg.

Jan ČMELIK