„You’re nothing to me now. You’re not a brother, not a friend... I don’t wanna know you, nor what you do.”
Mikele Korleone, „Kum II”

Jednom davno na ostrvu Siciliji, u gradiću Palermu živela su petorica braće Mangano – Romano, Anđelo, Soni, Mario i Čiko. Međutim, prvoj trojici je sicilijanski život među maslinama i sa ponekom vendetom ubrzo dosadio te su oni, nakon kraće svađe, ubili Čika, spakovali prnje i pobegli u Ameriku u potrazi za „boljim” životom. Zbog toga se njihov deda jako razljutio i poslao Marija da osveti nastradalog brata...

Gangland, dugo iščekivano čedo programerskog tima Mediamobsters, kombinuje osobine RTS i arkadnih igara sa kafenom kašičicom RPG elemenata. Radnja je smeštena u američki grad ironičnog imena Paradise (najčešći naziv gradova u krvoločnim igrama – setimo se samo Postala 2) u kojem mlađani Mario čini sve kako bi naplatio dug u krvi – od početnih zadataka koje mu postavlja ujak Vinćente, pa sve do uspona na mafijaški tron. Postoji mnogo načina za postizanje cilja na putu do slave (ili para betonskih cipela). Sijaset mogućnosti umanjuje dosadu i čini ovu igru koliko-toliko zabavnom. Sve je tu – od reketiranja, krađa, ubistava, kocke i kupleraja pa do standardnog drive-by napucavanja (pretpostavljamo da će Gangland biti apsolutni hit među čitaocima sa prebivalištem na teritoriji zemunske opštine, bez obzira na nedostatak splavova u igri...). Sve ovo deluje jako dobro i primamljivo na papiru, međutim, kao što će postati jasno nakon duže konzumacije, igra se svodi na puko trčkaranje i pucanje po gradu.

Pošto Mario nije u stanju da se sam suoči sa suparničkim bandama, pred njim je mogućnost regrutovanja do dvadeset budućih gangstera iz sloja uličnih propalica koje se okvirno dele na tri grupe: mršavi tipovi (koriste vatreno oružje), još mršavije devojke (protivnika onesposobljavaju suzavcem) i debeli tipovi koji svojim šakama veličine tepsije uteruju razum u svakoga ko se njihovom šefu ispreči na putu. Tu je i slatka Mariova bakica koja umesto metle nosi skraćenu dvocevku (od milošte zvanu „kratež”). Pored energije, svaki lik ima i skalu izdržljivosti koja se troši trčanjem. Dok „Mario i njegove žene”, na primer, mogu da istrče sto metara bez nekih većih problema, buce i bakice će se zadihati već na prvom ćošku.

U kasnijem toku igre Mariju se pruža prilika da preuzme prodavnicu oružja, što otvara pristup velikoj količini alata za mafijaške šegrte, pri čemu većina vatrenog oružja koristi različite tipove municije. I eto zabave za celu (sicilijansku) porodicu! Pojedini zadaci će od Marija zahtevati da sedne za volan prevoznog sredstva, dok će njegov kolega sa suvozačevog sedišta raspaliti po protivniku. RPG elementi se ogledaju u napredovanju kroz uspešno obavljene zadatke (čitaj: količinu leševa), što omogućava poboljšanje vitalnih karakteristika glavnog lika, ali nema intervencije igrača jer kompjuter sam obavlja distribuciju iskustvenih poena.

Kamera koja prati radnju pati od nedostatka fleksibilnosti i često se ukazuje potreba za ručnom rotacijom. Svakome će biti jasno koliko je to loše izvedeno čim zapuca neko koga uopšte ne vidite na ekranu. Dok usmerite kameru u željenom pravcu, vaš lik se već sprema za večni odmor na asfaltu. AI je, nažalost, standardan – ako zapucate na protivnika, on će vam uzvratiti paljbu i to je sve što njegov mali virtuelni mozak može da učini...

Grafika je solidna i svaki kadar vrvi od sitnih detalja koji čak ni pri maksimalnom zumu ne gube kvalitet, što se, nažalost, ne može reći i za većinu tekstura koje je izgleda stvarao neki dizajner-pripravnik. Modeli su simpatični, ali nedovoljno raznovrsni, pa se na ekranu može videti i po desetak identičnih u istom trenutku, dok je njihova animacija izvedena na zadovoljavajućem nivou. Hardverska zahtevnost je u granicama razumnog, pa će igru moći da pokrenu i vlasnici mašina koje padaju ispod aktuelnog proseka.

Audio komponenta igre je osrednja, a odlikuju je vokali sa primetno isforsiranim italo-američkim akcentom koji para uši i muzika koju čine uglavnom hard metal numere, totalno neadekvatne za sicilijanski mafijaški milje u kojem se igra odvija. Utisak bi bio mnogo bolji da su upotrebljene klasične melodije nalik onima iz „Kuma” (pa makar i zavijanje a la Toni Montano).

Gangland je igra neiskorišćenog potencijala. Od večito zanimljivih gangsterskih okršaja, održavanja mafijaške imperije i nekoliko inovativnih ideja, sve se svelo na suvo „postaloidno” klanje. Čak je i prastari King of Chicago od pre 15 godina neuporedivo zanimljiviji. Bez obzira na mod za više igrača u kojem je moguća kontrola i ostale braće, ova igra će brzo pasti u zaborav. Nama koji smo se razmazili uz GTA i Mafiu ostaje samo da zbunjeno upitamo: „Gangland, Gangland... What have I ever done to have you treat me so disrespectfuly?!”

Jan ČMELIK