Ovog leta Dreamcatcher i Primal Software poklanjaju nam još jedan RTS naslov, u nadi da će makar malo prodrmati ovaj usnuli i ukalupljeni žanr. Međutim, kao što je odavno postalo jasno svima osim softverskim kućama, tržišni „bum” se ne pravi pukim prevazilaženjem protivnika ili uzora i dodatnim brušenjem njegovih osobina, već inovacijama. A Besieger je hiljaditi u nizu dokaza da tvorci igara reč „inovacije” nemaju u svom rečniku.

Dve centralne figure u ovoj igri jesu vikinški heroj Barmalej i njegov protivnik (koji se, očito zbog izbegavanja kršenja autorskih prava, zove Konin the Cimmerian). Naime, dok je Konin bio u potrazi za Kromovim mačem, njegova zla sestra Mara (kći starog krčmara), inače profesionalna čarobnica, preuzela je njegov tron i samim tim kontrolu nad celim kraljevstvom Tark. Pošto su se osetili ugroženim zbog takvog sleda događaja, Vikinzi su odlučili da pošalju Barmaleja po Torov čekić koji bi trebalo da ih spase od invazije Marinih snaga. Avaj, nedugo nakon njegovog odlaska glavni grad Vikinga je razoren, a Barmalej se našao usred nepoznate zemlje. Na igraču je da preuzme ulogu Barmaleja, a potom i Konina, uništi zlu Maru i vrati mir na planetu. Ko to zeva u publici?

Pošto u svakoj RTS igri postoje resursi, tako ćete ih i ovde mahnito grabiti (drvo, kamen, gvožđe). Naravno, to sakupljaju radnici koje regrutujete po seoskim kućama (a gde drugde?). U početku, svaka kuća može da iznedri svega pet radnika, a upgradeom se ta cifra penje na 15. Pored sakupljanja resursa, radnike možete poslati u bilo koji regrutni centar (streljački, mačevalački itd.) nakon čega postaju vojnici, ali možete im u bilo kom trenutku vratiti njihovu prvobitnu, miroljubivu funkciju, a da pri tom ne gube iskustvene poene koje su stekli u borbi.

Kao i u svakoj „warcraftolikoj” igri, a Besieger je očito jedna od njih, pored obične vojske imate i heroje koji se ističu većom izdržljivošću i različitim specijalnim osobinama kojima utiču na saborce. Izgradnja utvrđenja i njegova odbrana predstavljaju srž većine misija, tako da ćete biti u prilici da gradite različite vrste zidova, osmatračkih kula itd. Naravno, sve što je stvoreno može i da se poruši, za šta su namenjene najrazličitije sprave (baliste, pokretni tornjevi, merdevine). Postoji osam različitih formacija, a dobrodošla je mogućnost pravljenja Custom formacije.

AI jedinica nije dobro izbalansiran. Dok su u ulozi običnih radnika, vaši junaci će se razumno ponašati. Ali, sve kreće naopako čim ih budete regrutovali u bilo koji rod vojske. Bezglavo će jurišati na jednog jedinog neprijateljskog vojnika, dok će ih ostali hraniti strelama. Ni u jednom trenutku neće „pomisliti” da bi možda trebalo da se povuku. Najveća rupa igre postaje evidentna prilikom odbrane utvrđenja kada ćete, logično, poslati strelce na zidine, ali se oni neće obazirati na vaše komande i uporno će pokušavati da protivnika pogode kroz zid. Ako nekim čudom ipak uspeju da se popnu na zid, ostaće zaglavljeni na njemu i, srećom, nedugo zatim okončati svoj bedni život. Jedino što igraču preostaje u tom slučaju jeste da otvori kapiju utvrđenja i svu vojsku istera napolje u susret protivniku. Ali, time suština i naziv igre sasvim gube smisao.

Upravljački interfejs može da zbuni i najiskusnijeg igrača. Komandni dugmići su razbacani na sve strane, a neki su skroz neuočljivi. Kamera funkcioniše u tri moda (simple, advanced i follow) i sva tri su urađena katastrofalno. Kamera se nikada neće postaviti u prostoru onako kako bi trebalo i igrač će uvek morati da je rotira i namešta ugao što ume da bude zamorno i za zglobove, a i za mozak. Tutoriali misija postoje, ali vas neće naučiti ničemu jer su objašnjenja totalno nerazumljiva i moraćete ipak sve sami da otkrivate.

Grafički aspekt igre možemo okarakterisati kao vrlo dobar. Boje su fino odabrane, tereni su lepi (prilično podsećaju na Black & White) i svaka otvorena oblast obiluje animiranom florom i faunom (drveće se njiše na vetru, srne veselo skakuću po proplanku, tu su ptice, pa čak i cveće). Posebno lepo izgleda ubrzana smena dana i noći i prelivanje boja koje se tada javlja. Ovo se, nažalost, ne odnosi na delove igre koji se odvijaju u zatvorenom prostoru (pećine i tamnice) jer deluju previše mračno, jednostavno i nedovršeno. Povremeno se manifestuju sitne gluposti kao što je treperenje nekih tekstura ili ničim izazvano „morfovanje” terena, ali ti nedostaci ne narušavaju odviše konačni vizuelni utisak.

Jedinice su loše animirane, ali simpatično modelirane, a pri maksimalnom stepenu zuma primetan je nekvalitet upotrebljenih tekstura, kao i upotreba izrazito loših sprajtova za particle efekte. U igri postoje samo dve renderovane animacije, a kvalitet njihove izrade će vas nagnati ka ’Escape’ tasteru.

Kada je zvuk u pitanju, nema pozitivnih strana. Bolju muziku bi uradio i komšijski klinac koji je rezident nekog splava i „svira na sintisajzeru” od 20 evra, a njegova muzika bi verovatno imala i više smisla i bila tematski prigodnija od one koja je komponovana za Besieger. Govor jedinica je neverovatno monoton i repetitivan, a ljudima koji su angažovani za glasovnu sinhronizaciju verovatno nije do života ili su jednostavno natprosečno flegmatični. Hvala autoru Mute opcije u Windowsu...

Kao i većina braće po žanru, Besieger neće ostati upamćen ni po čemu inovativnom, jedino možda po relativno umerenom hardverskom apetitu. Držaće vas uz računar popodne ili dva. Idealna igra za sve kojima je dosadno ili su im sve lađe potonule (opet ne idu na more ovog leta, propustili su koncert Metallice ili su uvek prezaposleni saradnici „Sveta kompjutera”...). Kako je krenulo, uskoro će PC u svojstvu igračke mašine biti dobar jedino zbog video ulaza grafičke kartice na koji ćemo kačiti neku konzolu...

Jan ČMELIK