Prošlo je već nekoliko godina otkako je Serious Sam okrenuo FPS žanr naglavačke i ponovo vratio „run & gun” stil igranja na velika vrata. Ispada da je taman ovoliki vremenski interval bio potreban ostalim razvojnim timovima širom Istočne Evrope i Azije da prekopiraju koncept i dovrše sopstvene varijacije na temu. U poslednje vreme kao da ne prođe ni mesec dana a da neka nova pucačina ne izroni iz doskorašnjih digitalnih divljina, nastojeći da ponovi Croteamovu formulu ostvarenja američkog sna. Drugorazredni pretendenti poput neslavnog Willa Rocka ili (sad već zaboravljenog) FireStartera pokazali su da je ovo teže izvesti nego što se na prvi pogled čini. Tek je Painkiller ozbiljno pristupio poslu, upregnuvši svu silu Havoc fizike i DirectX 9.0 vudua kako bi sebi osigurao trenutnu poziciju kralja klonova.

Korejski razvojni tim Delphieye lukavo je otkupio pravo na korišćenje Serious pokretača, tako u startu ostvarivši prednost u odnosu na konkurenciju. Ovo je u osnovi bila sjajna ideja: gotov engine na tacni, uparen sa pregršt zaista zabavnih inovacija, činio se kao siguran recept za uspeh. Međutim, finalni proizvod predstavlja savršen primer toga kako čak i sjajne ideje mogu da se u pogrešnim rukama spektakularno upropaste. Nitro Family je jedna od onih igara koje su toliko temeljno podbacile da ih prosto vredi probati, čisto zarad igračko-gurmanske edukacije.

Radnja igre se odvija u antiutopijskoj budućnosti, gde je bezmalo celokupna svetska populacija navučena na smrtonosnu drogu koja od konzumenata pravi izvitoperene psihopate. Igrač se nalazi u ulozi blajhanog snagatora Viktora Čopskog (inače pljunutog Dukea Nukema, sa sve majicom i tregerima – novi modni detalj u vidu jareće bradice nikog neće prevariti), koji na početku igre uživa u porodičnoj idili sa svojom ženom Marijom, provodeći vreme u brvnari daleko od uticaja civilizacije. Kada im jednog dana neidentifikovani zlikovci kidnapuju bebu, Viktor i Marija će se bez oklevanja dati u poteru za kidnaperima. Njihova potraga će ih sprovesti kroz niz raznovrsnih lokacija, od Arizone, Kine i Rusije do konačnog obračuna u Las Vegasu.

Već prvih pet minuta provedenih uz Nitro Family odmah će vam pokazati najbolje i najgore što ova igra može da ponudi. Grafika je blago rečeno katastrofalna. Da nije originalnog Serious Sama i odlično dizajniranih mapa u toj igri, mogli bismo pomisliti da možda sam engine nije dorastao prohtevima današnjice. Nije jasno zašto je iskorišćen tako mali broj poligona pri izradi nivoa, tek dobar deo igre se sastoji od gomile betonskih kutija koje bezuspešno poziraju kao zgrade, kao i ortogonalnih hodnika svih vrsta i dimenzija (svetom kroz koji Čopski prolazi suvereno vlada prav ugao). Teksture niske rezolucije i ispranih boja ostaviće vašu skupo plaćenu grafičku karticu da se dosađuje dok vi lutate ravnim, praznim ulicama, nailazeći povremeno na šačice protivnika.

Brutalna akcija donekle izvlači stvar. Viktor u startu raspolaže sačmarom, mitraljezom i bazukom, što je prilično moćan početni arsenal. Nitro Family je verovatno prva igra koja omogućava potpuno slobodno kombinovanje oružja (po jedno u svakoj ruci). Na ovaj način je sasvim moguće (pa čak i poželjno) raketom lansirati neku spodobu u vazduh, a zatim je puniti olovom iz mitraljeza u drugoj ruci. Štaviše, igra ovakvo žongliranje nagrađuje ekstra bodovima, koje posle trošite na upgrade oružja. U kasnijim etapama ove bravure gube smisao budući da nije uputno zamajavati se s jednim nesrećnikom dok vam još njih dvadeset laserima puni torzo.

Inovacijama tu nije kraj. Marija će celu avanturu iz nekog razloga provesti komforno jašući na Viktorovim leđima. Osim što komentariše akciju i deli savete, ona će svojim bičem automatski ošinuti svako čudovište koje se isuviše približi, sa smrtonosnim posledicama. Specijalni kanisteri s lakom za kosu na koje ćete povremeno nailaziti Mariji služe kao gorivo za njen jet-pack. Kada ga aktivirate, Marija će poleteti s vaših leđa i nakratko tepih-bombardovati sve protivnike koji se zateknu u okolini. Najzad, što je borba žešća, veća je šansa da se pokrene Ekstazi mod, što je samo drugo ime za još jednu varijaciju bullet-timea (čija upotreba polako postaje de rigeur karakteristika pucačina): akcija se uspori i zvukovi se zamute, dok klasična muzika počne da svira u pozadini (kao zbilja šarmantan detalj).

Protivnici se javljaju u svim mogućim nijansama i tek su površno povezani s opštom tematikom nivoa. Tako ćete se već na prvom nivou sukobiti s policijom, Meksikancima, više vrsta debelih žena, likovima koji jašu na svinjama(!) i kokoškama kamikazama. Uprkos raznovrsnosti, većina protivnika ima neupečatljiv dizajn i prekomerno uglastu pojavu. Okršaji retko dostižu epske razmere kojima drugi naslovi ove vrste mogu da se pohvale, pa tako opet nije jasno zašto čudovišta pate od istog poligonalnog deficita kao i okruženja u kojima se sukobljavate. Tendencija da trče pravo kroz zid, kao i nemogućnost prostog otvaranja vrata dovoljno kazuju o količini podarenih AI rutina.

Već na polovini prvog nivoa bićete primorani da isključite muziku, pošto se jedna te ista dvominutna rok numera vrti ukrug. Broj zvučnih efekata je mali u odnosu na prosečan moderan FPS, zbog čega Nitro Family podseća na stare pucačine, kad je bogato zvučno okruženje još bila misaona imenica. Sve u svemu, tvorci sjajnog Painkillera do daljnjeg ne moraju puno da brinu, a Croteam još manje.

Đorđe NAGULOV