DVD-Audio i Super Audio CD standardi (2)

Kada se 13. avgusta na ceremoniji svečanog otvaranja Olimpijskih igara u Atini na prepunom stadionu pojavila Björk i otpevala pesmu „Oceania”, puštajući da joj haljina prekrije hiljade sportista koji su stajali u njenom neposrednom okruženju, bilo je malo onih koji su ostali ravnodušni, bez obzira na to da li cene ili preziru muziku ekscentrične Islanđanke.

Premijerno izvođenje „Oceanie”, koja je namenski komponovana za potrebe ovog događaja, bilo je u isto vreme i svetska promocija petog solo albuma ove kontroverzne umetnice koji će verovatno imati velikog uticaja na tokove u savremenoj muzičkoj industriji. „Medúlla” (lat. suština ili srž) je naziv eksperimentalnog projekta koji je Björk odavno pripremala, ali do čije realizacije je došlo tek sada, kada su se stekli svi potrebni uslovi, prevashodno tehničke prirode. Ideja da album bude sastavljen od vokalnih kompozicija u kojima su instrumente zamenili elektronski modifikovani ljudski glasovi sama po sebi je dovoljno avangardna, ali se Björk nije zadržala samo na tome, već je otišla korak dalje producirajući kompletan materijal u HFS (High Fidelity Sound) tehnici koja podrazumeva zvuk visoke rezolucije i surround okruženje. Dakle, za razliku od većine DVD-A/SACD izdanja popularne muzike koja danas kruže na tržištu, a koja su remasterovana i naknadno miksovana tako da koriste potencijale 5.1 zvučnih sistema, „Medúlla” je ciljano pravljena za zvučne standarde budućnosti (umesto dva, korišćeno je svih šest kanala) i tako je postala prvi pravi vokalni pop album nove generacije. Njena CD verzija, koja je zarad komercijalnog faktora ipak morala biti objavljena, predstavlja, prema tome, degradirani derivat originala koji oko slušaoca stvara znatno drugačiju (pojednostavljenu) zvučnu sliku od one koju je njena autorka zamislila.

Nažalost, ova idilična priča ipak se završava jednom malom začkoljicom – da bi se pokrilo kompletno tržište potencijalnih konzumenata, „Medúlla” je izdata u šest različitih formata: standardni CD, SACD, DVD-A, DVD-A/DVD-V, Hybrid SACD i LP! I sada neka neko kaže da rata među formatima nema...

Hibridni formati

Kao što smo rekli u prošlom broju, otvoreni sukob najvećih igrača u muzičkoj industriji oko novih zvučnih standarda i vrste nosećih medija nikome nije doneo dobro. Međutim, ako bismo ipak morali da ocenjujemo koja se strana bolje snašla i pripremila za taj duel, onda je savršeno jasno da je to tabor okupljen oko Sonyja. Naime, još mnogo pre zvanične promocije SACD-a, japanska kompanija je shvatila da će prelazak na novi format teško progurati ukoliko ne iznađe neko srednje rešenje koje će zadovoljiti kako audiofile željne blagodeti nove tehnologije tako i široku narodnu masu koju zvuk visoke definicije zanima koliko i lanjski sneg. I tako, paralelno s razvojem SACD diska, koji se kao i DVD može javiti u single i dual layer varijanti, Sony je bacio akcenat na razvoj multifunkcionalnog medija koji je dobio ime Hybrid Disk.

Šta je, dakle, Hybrid Disk? To je zapravo klasični dvoslojni SACD koji je u stanju da skladišti dva dijametralno različita formata zapisa: klasični PCM (CD kvalitet) i novi DSD (SACD kvalitet). Za razliku od normalnog dvoslojnog HD diska (High Density) čiji lejeri imaju identičan kapacitet (2 x 4,7 GB), hibridni ima jedan HD sloj na koji se smeštaju podaci u visokoj rezoluciji i drugi koji se nimalo ne razlikuje od standardnog CD-a i nosi običan šesnaestobitni zvuk na 44,1 kHz. Otuda, naravno, proističe njegova ključna prednost u odnosu na druge formate – pored toga što po definiciji sadrži zapis nove generacije, on se može ravnopravno koristiti na bilo kom kućnom, kompjuterskom ili automobilskom CD plejeru bez ikakvih problema s kompatibilnošću. Pored toga, Sony je prošle godine napravio pametan poslovni potez snižavajući cenu hibridnih diskova maltene do nivoa standardnih, pa su mnogi kupci, vođeni elementarnom „telešop” logikom (platiš jedan, dobiješ dva), počeli umesto CD-ova da kupuju njihove hibridne parnjake. Ovakva strategija je već počela da donosi rezultate jer su kompanije koje proizvode SACD plejere tokom ove godine zabeležile drastičan skok prodaje takvih uređaja. Odavde se lako izvodi zaključak da je hibridni disk zapravo najzaslužniji za komercijalni primat koji je SACD u poslednje dve godine imao nad DVD-Audiom.

Dok je Sony tabor pažljivo planirao svoje poteze, kompanije okupljene u DVD Forum (interesna organizacija koja objedinjava zagovornike DVD-a) ponašale su se previše opušteno. Za to je donekle bilo opravdanja jer se znalo da je DVD superiorniji medij od SACD-a, budući da je sposoban da skladišti sve moguće kombinacije digitalnih informacija (audio, video, audio + video, grafiku, tekst itd), što njegov suparnik nije u stanju. Ubrzo je, međutim, postalo jasno da nikakav bonus materijal i slični specijalni dodaci ne mogu pomoći DVD-Audiju u trci koju je hibridni disk počeo da dobija. Kada su konačno videli da je vrag odneo šalu, članovi DVD Foruma su doneli odluku da krenu u razvoj sopstvene verzije kombinovanog diska koji bi objedinio DVD-A, DVD-V i standardni CD. A onda se odnekud pojavio čika Marfi i podsetio ih na tri bazična zakona: 1) Ništa nije lako kao što izgleda, 2) Svako rešenje stvara novi problem i 3) Ako nešto može da pođe naopako, poći će!

Teškoća s kojom su se inženjeri susreli svela se na to da je nemoguće napraviti jednostrani dvoslojni DVD disk koji bi istovremeno nosio sve pomenute zapise. Rešenje se, dakle, nalazilo u dvostranom disku, ali je problem bio u tome što su različite debljine lejera dovele do problematične preraspodele masa po poprečnom preseku, što je izazivalo prejake inercijalne sile koje su bukvalno uništavale mehanizme plejera. Konačno, posle dugotrajnog natezanja i ko zna koliko promašaja koji su (na opšte zadovoljstvo zagovornika SACD-a) ostali zakopani u laboratorijama, početkom februara ove godine DVD Forum je zvanično potvrdio da je rođen nov hibridni format, Dual Disk, koji, kao što se i pretpostavljalo, s jedne strane sadrži običan CD zapis, a s druge DVD u bilo kojoj audio-video kombinaciji. Glavni promoteri DVD-Audia oberučke su prihvatili Dual Disk kao moguće spasonosno rešenje, tako da se na američkom tržištu u rekordnom roku pojavio popriličan broj naslova, od kojih su neki već bili objavljeni u čistom DVD-A formatu (npr. R.E.M.: Automatic for the People ili Linkin Park: Reanimation). A onda se dogodilo nešto potpuno neočekivano – glavni protivnik DVD-Audija, Sony Music, uključio se u kampanju podrške Dual Disku, objavljujući nova izdanja svojih „ekskluzivaca” (AC/DC, David Bowie itd). Ovaj potez mnogi smatraju bitnim iskorakom u pravcu smirivanja strasti na tržištu i mogućim uvodom u objedinjavanje formata.

Koliko para, toliko muzike

Pošto smo završili s teorijom, red bi bio da vidimo kako sve to funkcioniše u praksi odnosno šta je potrebno imati od uređaja i opreme da bi se uživalo u savršenom zvuku. Najpre ćemo se pozabaviti kućnim uređajima, pri čemu podrazumevamo da uz njih obavezno ide vrhunski 5.1 surround sistem zvučnika. O njima kao faktoru koji može bitno da utiče na kvalitet zvuka ovde nećemo govoriti. Takođe, imajući u vidu da cilj ovog teksta nije detaljno opisivanje stonih plejera i njihovih mogućnosti, zadržaćemo se samo na najosnovnijim informacijama.

Sony DVP-CX985V

Kada je reč o SACD-u, Sony nije štedeo na ponudi, tako da se u njegovom asortimanu nalaze plejeri od 150 dolara (SCD-CE595), pa sve do neverovatnih 3000 dolara (SCD-XA9000ES). Dakle, za svakog ponešto. Kvalitativna razlika između njih je proporcionalna cenovnoj, pri čemu model XA9000 predstavlja trenutno vrhunac tehnologije u ovoj oblasti. Zanimljivo je što japanska kompanija u poslednje vreme forsira kombo-plejere koji su, pored SACD-a, u stanju da reprodukuju i DVD-A i MP3 formate. Recimo, za relativno skromnih 400 dolara može se dobiti sjajni DVP-CX985V koji predstavlja univerzalni plejer sposoban da skladišti, verovali ili ne, do četiri stotine diskova istovremeno (jedan dolar – jedan disk)! Protivnici ovakvih uređaja kažu da njihov kvalitet treba dovoditi u sumnju iz prostog razloga što oni vrše internu konverziju iz jednog formata u drugi (kod Sonyjevih proizvoda je to transformacija MLP-a u DSD), što neminovno dovodi do određenih gubitaka. I pored ovakvih opaski koje imaju utemeljenje u realnosti, činjenica je da plejer ovog tipa predstavlja idealan izbor za nekog ko želi da oseti čari oba formata. Pored Sonyja, glavni promoteri SACD-a, a time i proizvođači odgovarajućih komponenti, jesu Phillips, Denon, Pioneer i drugi.

Što se, pak, DVD-A tiče, prilikom kupovine plejera potrebno je otvoriti četvore oči. Naime, bez jasno odštampanog logoa MLP-a ili DVD-Audija, koji se, uzgred, razlikuje od onog za DVD-Video, ne treba se upuštati u kupovinu jer takav uređaj sigurno ne podržava pomenuti format, bez obzira na eventualna ubeđivanja trgovaca, pogotovo u našim uslovima kada smo zatrpani jeftinim modelima sumnjivog porekla. U čitavu priču dodatnu konfuziju unose pojedini proizvođači diskova, a bogami i trgovačke kuće, koji na najlonske omote lepe nalepnice tipa „Playable on all DVD players”, što u biti jeste tačno, ali se odnosi samo na zvuk CD kvaliteta odnosno obični 5.1 surround koji svaki DVD plejer može da pročita. U pitanju je, prema tome, vešt marketinški trik smišljen u cilju poboljšanja prodaje takvih izdanja.

JVC XV-N512S

Prvoklasni DVD-A plejeri još uvek su veoma skupi (i do 4000 dolara) i u tome nema ničeg čudnog. Prosečne cene im se kreću od 700 do 1000 dolara, mada postoje i kvalitetni modeli koji su daleko pristupačniji (na primer, JVC XV-N512S košta oko 200 dolara). Ovaj tabor predvode Samsung, Marantz, Kenwood, Panasonic i već pomenuti JVC, koji je od kad je sveta i veka kontrirao Sonyju. Naravno, neki od njih u ponudi imaju i SACD modele, tek onako, da se nađe.

A na kompjuteru?

Ima li od kompjutera bilo kakve vajde kada su u pitanju zvučni standardi visoke rezolucije? Pa, sve zavisi. Ukoliko ste od tetke iz Amerike dobili neki SACD, a onda pomislili da s vašim računarom nešto nije u redu jer odbija svaku saradnju s dotičnim diskom, za vas imamo dve vesti... I obe su loše. Prvo, do ovog trenutka ne postoji ni jedan jedini registrovani kompjuterski CD plejer koji je sposoban da reprodukuje sadržaj Super Audio CD-a. Hibridni disk će, naravno, raditi, ali samo sloj koji nosi zvuk slabijeg (CD) kvaliteta. Drugo, Sony nema nameru da u skorijoj budućnosti proda licencu proizvođačima kompjuterskih uređaja, što znači da ćemo na kombo plejere čekati još dugo. Da li je ovakva poslovna strategija koja liči na onu koja je svojevremeno sahranila Betamax standard pametna, ostaje da se vidi.

Sa DVD-Audiom situacija je, na sreću, mnogo bolja, mada ne onakva kakva bi mogla da bude. Prvi i osnovni preduslov koji mora biti ispunjen jeste odgovarajući hardver. To je relativno lako rešivo (čitaj: jeftino) jer je svaka zvučna kartica iz familije Creative SoundBlaster Audigy 2 sposobna da reprodukuje *.AOB fajlove. Na kompjuteru mora biti instaliran operativni sistem Windows XP sa neizbežnim Service Packom 1 i pratećim softverom koji dolazi zajedno s karticom. Podrazumeva se da računar mora biti opremljen i jednim DVD-ROM čitačem (zonska zaštita ne igra nikakvu ulogu).

Problem, međutim, nastaje na čisto softverskom nivou jer, prema saznanju autora ovoga teksta, trenutno postoje svega dva programa (softverska plejera) koji pouzdano puštaju DVD-A, mada ni oni nisu operisani od sitnih bubica. Prvi od njih je Media Source DVD-Audio Player koji se isporučuje na instalacionom CD-u uz Audigy 2 karticu. Njegova osnovna prednost (ili mana, zavisi kako se gleda) jeste to što je do te mere jednostavan i spartanski ogoljen da korisniku ne dozvoljava nikakva podešavanja izuzev proste regulacije jačine zvuka. U pitanju je obična konzola s nekoliko osnovnih navigacionih tastera (Play, Stop, Pause itd) unutar koje se nalazi prozorčić u kojem se ispisuju osnovni podaci o disku (naziv albuma, naziv tekuće numere i režim rada, npr. „96 kHz, 24 Bit, 6 Ch”). Treba biti realan i reći da je to u suštini sasvim dovoljno, ali da bi bilo dobro kada bi program u nekim novim verzijama bio obogaćen dodatnim opcijama.

Media Source DVD-Audio Player u principu radi dobro... Dok radi. Ponekad se, međutim, dešava da program pobrka lončiće i da odjednom počne da prijavljuje poruku da više ne može da reprodukuje diskove koje je do tog trenutka bez problema „gutao”. Rešenje se (po običaju) nalazi u restartovanju Windowsa, ali su poznati slučajevi da je bilo neophodno ponovo instalirati i drajvere i sam softver. Konačno, za program se vezuje još jedan gaf proizvođača. Naime, Creative Labs je, zbog navodne zaštite prava izvođača odnosno borbe protiv piraterije, omogućio reprodukovanje DVD-Audija isključivo preko tri analogna izlaza sa kartice (dva prednja zvučnika, dva zadnja i srednji), ali ne i preko digitalnog. Ovo je s pravom izazvalo ogorčenje korisnika koji poseduju digitalne surround sisteme jer im je softverskom intervencijom praktično ograničeno pravo da biraju način na koji će slušati muziku.

InterVideo WinDVD

Dobra alternativa DVD-Audio Playeru jeste najnoviji InterVideo WinDVD plejer (verzija 6, SK 8/2004), i to u Platinum izdanju. Program uspešno razdvaja DVD-Audio od DVD-Videa (ako ga na disku ima) i reprodukuje ga bez ikakvih problema u punom kvalitetu. Jedina mu je mana što pretraga diska („skakanje” s jedne numere na drugu) traje neuobičajeno dugo, u svakom slučaju mnogo duže nego kod njegovog konkurenta, što može da bude iritirajuće.

Kompromis je na vidiku?

Neka se svako snađe kako zna i ume, barem kada je u pitanju slušanje muzike. CD, SACD, DVD-A, Hybrid i Dual diskovi verovatno će još izvesno vreme izazivati konfuziju među ljudima, pogotovo onima koji ne obraćaju pažnju na sve te silne akronime i značenja koja nose. Poznavaoci prilika, međutim, s pravom naglašavaju da će takva situacija biti teško održiva na duge staze i da će muzička industrija kad-tad morati da dođe od kompromisnog rešenja. Ono će na prvu loptu biti bolno i za jednu i za drugu stranu, ali će na kraju svima garantovati boljitak – kompanijama neuporedivo veće tiraže, a konzumentima širi spektar naslova u kojima mogu da uživaju.

To rešenje po mnogima predstavlja dvostrani hibridni disk koji će s jedne strane sadržavati DVD-A/V, a s druge SACD. Ovo bi sigurno zadovoljilo sve zainteresovane strane, ali je problem u tome što je proizvodnja takvih medija (tzv. DVD-14) u ovom momentu veoma skupa. Cena postupka će u budućnosti sigurno opasti, ali se postavlja pitanje da li će u međuvremenu sukobljene strane do te mere razviti svoje standarde da upotreba DVD-14 postane besmislena (npr. šuška se da Sony uveliko radi na SACD-u II koji će podržavati multimedijalne fajlove i grafiku). S druge strane, nema sumnje da će opstajanje oba standarda biti stalna kočnica za industriju (elektronsku i muzičku) i da bi za sve bilo najbolje da se što pre iznađe opšteprihvaćeno rešenje kao što je to bio slučaj sa DVD-Videom. Kada i da li će se tako nešto uopšte dogoditi, ne zna niko.

Slobodan MACEDONIĆ