Da je Serđo Leone umesto filmova pravio kompjuterske igre, Wanted: A Wild Western Adventure bio bi njegovo delo. Doduše, Leoneov heroj verovatno ne bi bio alergičan na artičoke, niti bi mu konj živeo isključivo na šargarepama, ali dobro – to su ipak samo nijanse...

Igre s tematikom Divljeg zapada su relativno retke u industriji kompjuterske zabave, a još ređe kada je u pitanju avanturistički žanr. Prsti jedne ruke sasvim su dovoljni da se nabroje sve kaubojske avanture do danas, tim pre što poslednji zabeleženi primer datira još iz druge polovine devedesetih kada se španska firma Revistronic usudila da dirne u američku istoriju i napravi igru 3 Skulls of Toltecs. Inspirisani likom čuvenog strip junaka Taličnog Toma, Španci su stvorili Fenimora Filmora, veštog revolveraša koji luta prerijom i priskače u pomoć gde god zatreba.

Wanted je direktni nastavak Tri toltečke lobanje koji Fenimora stavlja u ulogu zaštitnika grupe farmera čija imanja ugrožava lokalni veleposednik koji ne bira sredstva da sve drži pod svojom kontrolom, uključujući i predstavnike zakona. Iako u beznadežnoj situaciji, farmeri se pripremaju za konačni obračun predvođeni hrabrim Fenimorom, ali se situacija komplikuje kada lokalna učiteljica, inače bogataševa nećaka, baci oko na mladog buntovnika. Tako se rađa idilična ljubavna priča začinjena revolverskim kuršumima, dinamitom i viskijem.

Malo je falilo da Wanted bude sjajna igra. Zaista veoma malo. Rađena po ugledu na poslednje dve Lucasove avanture (Grim Fandango i Escape from the Monkey Island), ali u maniru čistog „point & clicka” u punoj 3D tehnici, igra pleni svojom pojavom u svakom pogledu. Zamišljena kao parodija na klasične melodrame s Divljeg zapada („Tačno u podne”, „Šejn” i sl.), ona je smeštena u bezimeni grad usred divljine u kome su salun, banka, zatvor, prodavnica i železnička stanica izvori svih događanja. Uprkos relativno suženom okruženju, sa svega sedam glavnih lokacija, Wanted uspeva nešto što mnogo većim i ambicioznijim igrama često ne polazi za rukom – da stvori autentičnu atmosferu koja čoveka vezuje za stolicu sve dok je ne završi. Inače, kao jednostavna, logična i prilično kratka avantura, ona je očigledno namenjena mlađoj publici i onima sa manje iskustva u žanru.

Sa velikim zadovoljstvom možemo konstatovati da je ovo prva 3D avantura koja uspešno kombinuje klasičan „p&c” interfejs baziran na upotrebi miša i kretanje u trodimenzionalnom prostoru. Umesto pomalo zamornog korišćenja tastature, ovde se sve izvodi prostim kliktanjem kao u bilo kakvoj 2D igri, pri čemu je ponašanje kamere ono što omogućava nesmetanu interakciju s okolinom. Kamera ima tri različita moda (standardni, fleksibilni i „zoom” mod) koji se automatski smenjuju u zavisnosti od situacije, sprečavajući tako pojavu nepreglednih uglova koji su tako karakteristični za igre s izvođenjem u trećem licu.

Kakav bi to interaktivni kaubojac bio kada u njemu ne bi bilo pucanja? Wanted sadrži tri arkadne sekvence u kojima igrač mora da pokaže koliko je vešt na obaraču (pucanje u pokretne mete, borba s bandom i revolveraški obračun na samom kraju igre u kome učestvuje dvanaest likova, po šest sa svake strane). Iako u početku mogu predstavljati problem, one zapravo nisu teške jer uvek postoji način da se protivnik prevari. To se posebno odnosi na robota koji deluje kao nepobedivi strelac, a zapravo ima jednu slabu tačku koju treba iskoristiti u pravom trenutku.

Ah, te šargarepe! Doktori kažu da ih treba jesti, pogotovo u presnom stanju, ali je isto tako tačno da preterana konzumacija bilo čega, pa čak i jedne osvedočeno zdrave povrtarske kulture može da proizvede ozbiljne kontraindikacije. E, ako budete igrali Wanted, šargarepe će vam izaći na nos! Naime, iz samo njima znanih razloga, autori igre su odlučili da Fenimorovog konja pretvore u mašinu za proždiranje šargarepa, koja odbija da se pomeri s mesta sve dok joj se rezervoar ne napuni do vrha. To znači da je za prelazak s lokacije na lokaciju konja neophodno propisno „nafatirati” šargarepama, ali je fazon u tome što se one ne pojavljuju same od sebe u inventaru, već ih treba uzgajati. I upravo taj detalj, potreba za neprestanim ponavljanjem zamornog niza radnji (uzmi kofu, napuni je vodom, zalij povrtnjak, sačekaj da šargarepe izrastu, pokupi ih i nahrani konja), osnovni je problem ove igre. Da stvar bude još gora, postoje dve lokacije na kojima igrač može ostati beznadežno zaglavljen ukoliko pogrešno proračuna zalihe dragocenog povrća.

Drugi veliki minus tiče se beskrupuloznog kopiranja Monkey Islanda, tačnije njegovog zaštitnog znaka – dvoboja uvredama. Umesto mačeva, osnovno oružje ovde predstavljaju dupke pune čaše trećerazrednog viskija koji udara u glavu poput macole. Učesnici dvoboja, dakle, ispijaju alkohol, međusobno se časte uvredama, a gubi onaj ko prvi padne pod šank. Caka je, međutim, u tome što su igru pravili Španci kojima engleski jezik nije maternji, pa sve te doskočice i njihove kontre, koje bi trebalo, sem toga što se rimuju, da budu duhovite, u ovom slučaju deluju isprazno. Da li je uzrok tome loš prevod nečega što na španskom zvuči mnogo bolje ili su autori sami sebe ubedili da imaju smisla za humor, krajnje je nejasno. Ono što je nesporna činjenica jeste da sličan usiljeni humor provejava kroz čitavu igru, mada se s vremena na vreme mogu čuti i uspele šale, poput onih na račun aktuelnog američkog predsednika i njegovog stranačkog kolege, trenutno guvernera Kalifornije.

I tako, dok usamljeni kauboj jaše u sumrak, praćen u stopu budućom nevestom koja mu zvoca na uvce, spušta se zavesa na Wanted. Publika i kritika ovacijama ispraćaju glumce i čitavu ekipu koja je realizovala predstavu, a onda se na bini stidljivo pojavljuju pisac i dramaturg. Umesto gnjecavim paradajzom bivaju zasuti trulim šargarepama. Tako im i treba...

Slobodan MACEDONIĆ