Sredinom devedesetih, u vreme kada je sada već blaženopočivši Cryo žario i palio evropskom avanturističkom scenom, nastala je jedna epska igra koja je po mnogo čemu ostala neprevaziđena sve do današnjih dana. Mešajući pseudoistorijske činjenice iz Platonovih hronika o drevnoj Atlantidi, savremena naučna saznanja iz iste oblasti i čistu programersku maštu, Cryovcima je pošlo za rukom da naprave vrhunsku avanturu izuzetne vrednosti i lepote, Atlantis: The Lost Tales (SK 10/97), koja će u potonjim godinama oblikovati čitav pravac kompjuterskog avanturizma baziran na spoju fikcije i autentičnih istoriografskih podataka.

Nažalost, slava Atlantisa nije bila dugog veka. Uništivši staru Atlantidu isuviše rano, u vulkanskoj erupciji na samom kraju prve igre, autorski tim se iznenada suočio s ozbiljnim problemom kreativne prirode jer je serijal sticajem okolnosti ostao bez sopstvenog identiteta (osnovne lokacije koja se vezuje za njegovo ime), a time i čvrstog uporišta za potrebe daljeg razvoja priče. Dovijajući se na razne načine (uvođenjem retrospekcija, vremenskih skokova, paralelnih univerzuma i još koječega) tvorci Atlantisa su kroz sledeća dva nastavka pokušali da ostanu verni originalnoj ideji, da bi se na kraju, uprkos trudu, dobroj volji i angažovanju zvučnih imena iz filmskog sveta, ipak sve završilo svojevrsnim debaklom. Drugi, a naročito treći deo (SK 12/2001), bili su blede kopije originala, neubedljivi pokušaji da se bajka o Atlantidi po svaku cenu razvuče do beskraja, bez obzira na potencijalno negativne posledice po igrivost.

Prošle su tačno tri godine od poslednje inkarnacije Atlantisa. Cryo je u međuvremenu nestao s igračke scene, ali je tim koji je napravio trilogiju smogao snage da ostane na okupu i da pod novim imenom, Atlantis Interactive Entertainment, nastavi tamo gde je stao. Četvrti Atlantis, kao što je svojevremeno i najavljeno, predstavlja prvo poglavlje novog trodelnog serijala koji u centar pažnje stavlja tzv. Novu Atlantidu, mitsku zemlju smeštenu s druge strane zemljine kore koju su, navodno, malobrojni preživeli Atlantiđani naselili nakon propasti svoje postojbine. Dvadesetih godina prošlog veka, njujorški fotograf Kertis Hjuit na povratku iz Patagonije doživljava brodolom u blizini Bahama i biva uhvaćen u vrtlog koji ga izbacuje u neposrednoj blizini Nove Atlantide. Međutim, umesto raskoši i bogatstva, on nailazi na društvo na ivici kolapsa u kojem se glad i nemaština pravdaju potrebom da se zadovolje „bogovi” koji su nekada davno svoje sunarodnike poveli u „svetlu budućnost”. Iznenađenju neće biti kraja kada Kertis otkrije da jedan od samoproklamovanih bogova fizički toliko liči na njega da bi mu mogao biti brat blizanac.

Nakon neslavne epizode s trećim nastavkom, očekivalo se da serijal doživi koncepcijske transformacije, ali da će stvari otići ovako daleko, i to, nažalost, u negativnom smeru, verovatno niko nije mogao ni da pretpostavi. Postoje tri osnovna razloga zbog kojih Atlantis Evolution predstavlja promašaj velikog kalibra. Za razliku od njegovog prethodnika, problem ne leži u priči, koja je u ovom slučaju inspirativna, neuobičajena i puna iznenadnih obrta, pogotovo u poslednjoj trećini igre, već u težnji autora da od Atlantisa naprave mućkalicu bez glave i repa ili, bolje rečeno, da jednu potencijalno kvalitetnu i ozbiljnu igru unakaze pretvarajući je u skup primitivnih mini-igrica, poluarkadnih sekvenci i smarajućih problema. Dakle, ako mislite da ćete igranjem ove nazoviavanture dublje zaviriti u tajne Atlantide, znajte da ste zakucali na pogrešna vrata. Umesto toga vratićete se na početak osamdesetih i igrati Lines, Pong, Frogger (bez žapca, ali sa tupavim majmunom u glavnoj ulozi), Tanks, Sokoban, Scrabble i još nekoliko davno zaboravljenih igrica koje se, čast izuzecima, danas još jedino mogu naći na prašnjavim kancelarijskim kompjuterima. Kao da sve to nije bilo dovoljno, za mazohistički nastrojene igrače pripremljen je set vremenski ograničenih sekvenci koje iziskuju višestruko ponavljanje određenih scena, sve dok čovek, kome su u međuvremenu verovatno već stradali živci, najzad ne provali u čemu je caka.

Kada se uklone mini-igrice i tempirane sekvence u kojima ćete zaginuti više puta nego u Doomu 3, preostaje malo toga što liči na pravu avanturu, ali to ne znači da se u svemu tome ne mogu iskopati zanimljivi detalji na koje obavezno treba obratiti pažnju. Naime, priča koja je podeljena na tri celine (Nova Atlantida, Palata bogova i Stara Atlantida neposredno pred katastrofu), u svom centralnom delu nosi u sebi neke prilično originalne i avangardne ideje, koje postaju posebno interesantne za ovdašnju populaciju ukoliko se povuku paralele između događaja u igri i društvenih prilika koje su tokom devedesetih vladale kod nas. Sličnosti koje se javljaju pri takvom poređenju, posebno one koje se odnose na nedodirljivu porodicu „bogova” koja raspusno živi u svojoj nebeskoj palati i kontroliše podanike koristeći sve raspoložive instrumente policijskog aparata, možda jesu proizvod slučajnosti, ali deluju toliko ubedljivo da će neki ljudi verovatno pomisliti da je u pitanju nešto više od puke koincidencije.

U neprijatna iznenađenja treba ubrojati i to što uprkos velikom vremenskom intervalu između dve igre Atlantis nije ozbiljnije napredovao ni u jednoj tehničkoj kategoriji. Sve je ostalo po starom, uključujući i stilizovane menije lišene bilo kakvog teksta, dok je jedina nova opcija vredna pažnje tzv. smooth mod koji grafici daje mekoću i poboljšava kvalitet.

Teško je poverovati da je nakon sedam godina postojanja Atlantis dospeo na ovako niske grane. Umesto da označi novi početak, Evolution je zacementirao liniju njegovog pada sa nagibom većim nego ikada pre. Nažalost, kako sada stvari stoje, posle ove avanture više se niko razuman neće osvrtati na eventualne najave o nekom novom nastavku serijala. Da nije tužno, bilo bi smešno.

Slobodan MACEDONIĆ