U prvi mah pomislićete da se radi o neslanoj šali; nakon toga ćete se eksplicitno uveriti da je zebnja imala smisao; a kada treći put pogledate ekran, shvatićete da akutni sindrom bezdušne komercijalizacije PC igara više ne zaobilazi ni ono što se u krugovima dugogodišnjih igrača smatra svetinjom. „MicroProseov” X-Com doživeo je goru sudbinu od same kompanije (kojom su se poslednjih godina dobacivali „Hasbro” i „Infogrames”), pretvorivši se u svom petom izdanju u bljutavu, prostu i odbojnu pucačinu u trećem licu.

U svetlu otkazivanja X-COM: Genesisa i krajnje neizvesne sudbine X-COM: Alliancea, Enforcer deluje kao pravo ruganje legendi, smišljeno da zabavi publiku kojoj je i Deer Hunter previše komplikovano zadovoljstvo. Banalnost zapleta kao podloge za krajnje nezanimljivo roštiljanje sastoji se u izumu izvesnog profesora koji invaziju vanzemaljaca misli da spreči puštanjem u rad borbenog androida nasuprot hordama sectoida, mutona i ostalih poznanika iz nekih boljih dana. Enforcer, inicijalno naoružan laserskom puškom mora da prokrči put kroz trideset nivoa, sve vreme sakupljajući power-upove, nova oružja, izvršavajući potpuno iste zadatke u progresivno širem kvanitativnom obimu. U odnosu na ostale pucačine, oružja su manje-više klasična: pored bacača plamena i raketnog lansera, ovde ćete imati priliku da isprobate mass driver (neka vrsta rail-guna), lanser nekakvih kružnih testera, automatsku sačmaru... Nažalost, moći ćete da nosite samo jedno oružje u datom trenutku, a kada potrošite municiju zamenićete ga prvim što se materijalizuje u borbenoj zoni.

Neprijatelji su mnogobrojni, ali srazmerno bezopasni: nebitno koliko ih je na ekranu, gotovo nikada se nećete naći u iole ozbiljnijoj opasnosti. Štaviše, uz prosečne reflekse i malo iskustva u sličnim igrama, ništa vam neće smetati da Enforcer završite za nekoliko sati. Tu i tamo ćete naleteti na nekog od šefova pojedinih deonica, ali ćete i njega savladati bez po muke, prvenstveno zato što i bosovi slede logiku svojih pešadinaca vezanu za bezglavo zaletanje pred vaš ofanzivni hardver.

Gori od osećaja dosade pri tamanjenju stupidnih aliena samo su zadaci koje ćete izvršavati u misijama. U gotovo 90% slučajeva, oni će se svoditi na eliminaciju teleportera kojim mališani organizuju invaziju. U prvoj misiji biće ih pet, u drugoj sedam, u desetoj dvadeset... Tu i tamo ćete morati da izigravate samarićanina spasavajući zarobljene Zemljane, što se u praksi svodi na skupljanje zapomažućih (i nepokretnih) civila kao da se radi o dodatnoj energiji.

Najgori od svega je ipak profesorov glas podrške, koji će svaki uspešan (i neuspešan) potez propratiti šuštavo-entuzijastičim pokličima „svaka čast, moja fantastična invencijo!; još samo tri teleportera!; skoro si završio misiju!; prati plavu strelicu do izlaza!; Oh, pretpeo si ozbiljna oštećenja!...”. Tužno, ružno i toliko nalik na Playstation igre od pre pet godina da će vam se zavrteti u glavi i stomaku.

Ovolika doza gorkih tonova samo je delimično inspirisana skrnavljenjem trejdmarka: Thelma & Louise: Enforcer predstavljao bi školski primer loše igre bez obzira na naziv. Za razliku od bazičnog, ali izazovnog i šmekerski odrađenog Serious Sama, ova neuspela pucačina uspela je da zabrlja u svakom pogledu – dosadna je, neizazovno laka, do debilnosti podilazi igraču... Nakaznog stila i neubedljivog izvođenja, osuđena je na surovu tržišnu smrt. U stvari, toliko je loša da zaslužuje kultni status: onaj ko je gledao celuloidne bisere poput „Devet smrti nindže”, „Hemijski osvetnik” i „Žene komandosi” znaće šta nam je na umu.

Miodrag KUZMANOVIĆ