Nema šta, Armed Assault pruža najverniji doživljaj vojničkog života koji je moguće iskusiti, a da nam zadnjice ne napuste fotelju. Postavlja se pitanje kome je uopšte potrebno da doživi vojnički život sem ako ne mora, ali, ako je suditi prema kultnom statusu Operation Flashpointa čiji je ArmA „duhovni naslednik”, ima nas dosta. Svi znaju da je ova igra zapravo Operation Flashpoint 2 u svemu osim u imenu, ali je posle burnog raskida češki developer Bohemian Interactive morao Codemastersima da ostavi pravo na intelektualnu svojinu i smisli neki novi naslov. Armed Assault je, složićete se, otprilike jednako nemaštovito ime koliko i Operation Flashpoint, ali ovaj vojnički simulator ionako nema puno veze s maštom. Ovde se vrednuje samo hardkor realizam.

Nivo realizma koji ArmA beskompromisno simulira služi kao odličan test za novopridošlice. Petominutno pešačenje od jednog do drugog brda, tokom kojeg se apsolutno ništa ne dešava osim što oblaci promiču nebom, efektivno će razdvojiti mekušce od vojničina: ovi prvi će se smoriti i otići da igraju Battlefield 2, dok će ovi drugi sa snajperom zaleći u visoku travu i strpljivo sačekati da padne mrak kako bi imali veće izglede da uspešno obave svoju misiju.

Prva stvar koja će vas impresionirati u vezi sa ovim naslovom jeste njegova sušta razmera. Pogledajmo stavke: preko trideset tipova naoružanja i isto toliko najrazličitijih vozila kojima je moguće upravljati, 400 km2 brižljivo modelovanog terena, pogled koji puca kilometrima, fotorealistična (na momente) grafika, detalji poput udaljene eksplozije kod koje zvuk dopre tek koju sekundu kasnije. Sve ovo prosto ne može a da ne impresionira, pa makar i po cenu bagova i astronomske zahtevnosti.

Armed Assault je, prosto rečeno, totalna suprotnost linearnim, ispoliranim pucačinama kao što je Call of Duty. Sukob u fiktivnoj ostrvskoj državi Sahrani, tokom kojeg su stacionirane američke snage primorane da stanu na stranu potlačenog, služi tek toliko da kampanji da kakav-takav narativni okvir. Nije da nema skriptovanih sekvenci, a tu su i cut-scene između misija, ali čim priča stane, privid linearnosti prestaje, a namesto njega stupa haos bojišta. Kampanja, uzgred, sadrži dvadesetak gabaritnih misija, pored kojih smo dobili i kolekciju od deset samostalnih scenarija, tako da prilika za nelinearno ratovanje duže vreme neće zafaliti.

Suština igre je u potpunoj slobodi kretanja i dejstvovanja sa kojom igrač mora da se snađe kako najbolje zna i ume. Kako bi vam pružili što više taktičkih opcija (a manje restrikcija), Česi se nisu libili da na gomilu sakupe sve elemente koji se tiču kopnenog ratovanja i nekako ih naguraju u igru. Misije ćete prelaziti sami ili kao vođa odreda, svako vozilo na koje naiđete je upotrebljivo, od traktora na njivi do lovačkog aviona. Upravljaćete tenkovima i voziti se oklopnim vozilima. Naručivaćete granatiranje neprijateljskih pozicija i postavljati eksploziv na mostove.

Kako vas uvek samo nekoliko metaka deli od smrti, apsolutna i sveobuhvatna opreznost prirodno dođe kao imperativ. Na svu sreću, autori su ovog puta barem ubacili komandu za naginjanje. Bitke se obično vode na srednjim i dalekim distancama, sa neprijateljem koji često neće biti veći od šačice tamnih piksela. Relativni manjak taktičkog genija protivnici nadomeštaju preciznim gađanjem i natprirodnom moći da vas spaze kroz visoku travu (u kojoj vi ne vidite ništa). Ako je suditi prema učinku u tipičnoj misiji, mnogi od nas bi poginuli tri minuta pošto stupimo protivniku na crtu, pošto Armed Assault greške ne prašta. Misije su dugačke, teške i ponekad zahtevaju desetine uzastopnih pokušaja pre nego što uspete.

Neke dizajnerske odluke dodatno otežavaju igru. Sistem izdavanja komandi vašem odredu daleko je rogobatniji nego što bi realno mogao da bude – rasipaju se dragocene sekunde i potencijalno ste izlaženi nezasluženoj smrti. Letelice predstavljaju još jedan izvor frustracija. Autori su uspeli da upravljanje helikopterom učine taman dovoljno komplikovanim da se osećate kao da ste seli za kontrole prave leteće mašine, a da se potom odmah skršite u obližnji brežuljak. I opet. I još jednom. Kada niste pod presijom, još je i moguće snaći se, ali će za operativnost u žaru borbe biti potrebno mnogo vežbe i živaca. Brišući let će duže vreme biti mislena imenica.

Engine koji pokreće igru u stanju je da unutar iste misije proizvede pejzaže čija realističnost zaslužuje prefiks „foto”, a da vam istovremeno, koji kilometar kasnije, mutne teksture, ravni predeli i ružni modeli bodu oči. Neuravnoteženost vizuelnog kvaliteta pogoršavaju česti glitchevi, kao kada se umetanje viših LOD modela i oštrijih tekstura odvija pred vašim nosem, sa bolnim zakašnjenjem. U svojim najboljim momentima, kombinacija HDR osvetljenja, kilometarskih vidika, guste vegetacije i kolorita grafiku po kvalitetu stavlja u isti komšiluk, reklo bi se, kao i predstojeći Crysis. Ovakav kvalitet podrazumeva, naravno, većinu postavki podešenih na high, što opet za sobom povlači mašine koje u svom imenu sadrže odrednice poput duo, quad, SLI, core i slične bombastične množitelje. Ovdašnji tipičan korisnik biće primoran na kompromise posle kojih će Armed Assault izgledom biti maltene blago ispod proseka.

Drugim rečima, istorija se ponavlja. Situacija je slična kao što je bila i kod originalnog Operation Flashpointa koji je takođe svojevremeno danak prevelikim ambicijama plaćao kroz bagove, zahtevnost i opštu neispoliranost. Uprkos objektivnim nedostacima, oko igre je ubrzo izrastao aktivan community koji je osnovnu igru tokom godina značajno obogatio. Izgleda da Armed Assault čeka ista sudbina tako da će ovaj naslov verovatno tek vremenom doći na svoje.

Đorđe NAGULOV