Domaća igra svetskog kalibra... Do pre nekoliko godina lakše bih zamislio slona kako se penje uz lijanu nego lokalne talente kako istrajavaju na ovom pakleno teškom zadatku od naivnog početka do katarzičnog kraja. Šestogodišnji razvoj igre, u kojem je ekipa iz Metamorfa proletela kroz ekonomski, personalni i tehnološki flak bez ijedne rupe od metka na repu, ovih dana je kulminirao finalnim buildom njihovog prvog ostvarenja. Genesis Rising je otišao na štampu i pakovanje, a svetska premijera bi trebalo da se poklopi sa izlaskom ovog broja „Sveta kompjutera”.

Iako nije u pitanju prva domaća igra izdata u kooperaciji sa stranim izdavačem, Genesis Rising je prvi naslov koji, da tako kažemo, poseduje glavu i rep. Tačnije rečeno, sve one atribute koji ga čine potpuno unikatnim autorskim delom, bez inostranog licenciranja delova koda, enginea i bez prekookeanskih upliva vezanih za suštinske elemente dizajna. Osnovna ideja i generalni zaplet oslanjaju se na motive stripa „Cruciform” autora Gorana Rajšića i Nikole Vitkovića, koji po vizuelnim stilu i duhu pomalo podseća na kultni strip „Den” (Richard Corben). Osnovni kvalitet literarne podloge i zapleta svodi se na inverziju klasičnih uloga u igračkom domenu najšireg smisla. U Genesis Risingu ljudi nisu intergalaktički plen koji se bori za opstanak, već fanatični predatori koji u čeličnoj šaci drže pokorene rase poznatog univerzuma. Imperija verskih zelota koja je kombinacijom superiorne biotehnologije i fanatičnosti mudžahedina uspela da porobi svemir ipak nije potpuno kompletna. Nedostaje joj još jedan eterični amalgam koji bi joj cementirao ontološku osnovu potpune dominacije. Nedostaje joj Univerzalno srce, misteriozni galaktički artefakt nezamislive moći i izvor života za celokupni univerzum. Potraga za njim biće poslednji veliki quest čovečanstva pre dostizanja božanske slave...

Iskorak van antropomorfnih postulata ne prestaje sa pukim definisanjem zapleta, ali igra nikada ne zalazi previše u tripove koji bi potencijalno odbili sve sem hard-core fanova naučne fantastike. U kampanji imamo predvidljivu dozu heroja, antiheroja, romanse, izdaje, spektakularnih iznenađenja, borbe u nemogućim okolnostima i ostalih gradivnih elemenata koji kombinovani solidifikuju jednu atraktivnu priču. Zamajac cele furtutme je Iconah, kapetan invazione zemaljske flote koji od vrhovnog versko-političkog tela dobija zadatak da digne sidro u pravcu jedine neistražene galaksije za koju legenda kaže da predstavlja dom Universal Hearta. Potraga za ocem koji je nestao u prethodnoj misiji istog tipa za Iconaha predstavlja dodatni motiv. Kroz seriju od tridesetak misija doživećete niz vrlo interesantnih iznenađenja, sa zapletom koji često, po originalnosti, drastično odskače od sličnih igara.

Nosioce naracije u igri, pored dijaloškog chattera u misijama, u najvećoj meri predstavljaju filmske sekvence urađene u engineu igre u kojima kapetan Iconah komunicira sa ostalim protagonistima. Evolucija koncepta „raspričanih glava” iz Starcrafta ovde ipak nije bez mana. Pre svega, glasovni talenti snimani u Americi od strane izdavača (Dreamcatcher) drastično variraju u kvalitetu: Iconah, vikar Juno i nekoliko drugih su relativno ubedljivi, ali većinu ostalih su izgovarali „glumci” koje je neko, najverovatnije, pokupio kukom sa ulice i, vezane, motkom oterao u studio. Dalje, kvalitet naracije ponekad iskače u crveno forsiranom banalizacijom, pogotovo kad Iconah razgovara sa ženskim likovima koji bez izuzetka, već u drugoj rečenici, kreću da mu se otvoreno nabacuju. Ovaj over-the-top seksizam je, po našem mišljenju, potpuno nepotreban, banalizuje i preterano apostrofira suptilnu erotiku koja bi imala veći efekat da prosto „visi” u vazduhu. Sledeća zamerka vezana je za sitno crevce po imenu sinhronizacija usana i govora koja ovde ne postoji: mali detalj na koji su navikli svi razmaženi konzumenti igara.

Bez obzira na to što ekipa iz Metamorfa kaže da Genesis više podseća na Starcraft nego na Homeworld, vizuelni stil igre i svemirske borbe snažno pretežu na njegovu stranu, bez obzira na odustvo Z-ose i svemirske borbe u jednoj ravni. Ova real-time strategija od konkurencije se izdvaja inteligentnim sistemom on-the-fly borbenog podešavanja brodova: zemaljsku flotu čine brodovi – živi organizmi čije borbeno-odbrambene sposobnosti po želji možete modifikovati ubacivanjem različitih gena, pri čemu će brod mutirati (recimo, „izrašće” mu topovi na mestu gde su se nalazili lanseri projektila). Geni su podeljeni u nekoliko kategorija (Special Items, Abilities, Warps, Boosters, Cripplers, Long range i Short range), od kojih svaka ima nekoliko desetina različitih primeraka. Ovo dozvoljava neverovatne mogućnosti za optimizaciju snaga zavisno od individualnog stila igre i gena kojima su opremljeni protivnički brodovi (koji su vidljivi kada vam je protivnik u dometu). Neke od sposobnosti se aktiviraju automatski (recimo, paljba iz kratkodometnog naoružanja), dok je većinu najjačih potrebno uključiti manuelno kada protivnik dođe u domet pritiskom na ’space’ i izborom iz overhead menija (npr. lansiranje Drake ili Geneticality projektila) ili kada se za tim ukaže potreba (recimo, aktiviranje balističkog štita koji minimizuje oštećenja od projektilskog naoružanja). Neki od ofanzivnih gena imaju uticaja samo na druge biobrodove (koje, naravno, ne koriste sve rase): „breeder”, dalekometna čaura koja iznutra razara strukturu protivničkog broda, neće raditi protiv ledenih brodova rase Cold Whites i kamenih plovila Lapisa. Taktika ubacivanja najjačih gena u pojedinačne brodove takođe nije smislena jer upotreba ofanzivnih sposobnosti podiže temperaturu broda koja na maksimumu onemogućava bilo kakvu akciju. Zato se, recimo, ne isplati nakrcati brod nuklearkama umesto balansa energetskog, projektilskog naoružanja: istina je da ćete dobiti snažnu, „burst” ofanzivnu sposonost, ali ćete se posle prvog okršaja pušiti i gledati kako vam flota stoji i prima damage, nesposobna da uzvrati. Kvantitet snaga kojima ćete upravljati je srazmerno mali, ali da je drugačije, sistem manipulacije genima bio bi nemogućan za svakog ko ne poseduje četiri ruke i dva para očiju.

Ova genska kombinatorika ima ogroman značaj za multiplayer: nikada nećete biti sigurni kakvo vam iznenađenje sprema živ protivnik. Online okršaji u Genesis Risingu (preko Game Spy servisa) predstavljaju pravo osveženje za druge, vrlo predvidljive real-time strategije koje favorizuju rush taktiku bez pravih iznenađenja.

Genesis Rising je vrlo teška igra. Da li je ovo zamerka ili pohvala, zavisi samo od količine strpljenja koju ste spremni da uložite u eksperimentisanje sa borbenim kombinacijama i od brzine reagovanja na taktičku situaciju koja se konstantno menja. Već na samom početku neke misije su toliko nemilosrdno zeznute da ozbiljno moramo da postavimo pitanje balansa. Najčupaviji element dizajna nije vezan za odsustvo mogućnosti snimanja pozicije u toku misije (na tako nešto smo, recimo, navikli), već za sistem prenošenja preživelih snaga iz prethodne u sledeću kampanjsku misiju. Igra pravi auto-save na početku svake misije koji vam umesto svežeg starta daje istu količinu brodova, gena i krvi koje ste uspeli da prenesete iz prethodne. Kvaka je u tome što vam većina misija ne daje da predahnete i konsolidujete se, već vam posle minut-dva u naručje baca protivničku flotu ili neki vremenski ograničen zadatak. Potreba za obazrivim igranjem i stvaranjem kontinuiteta snaga koji sprečava iznenađenja nije stvar na koju je prosečan igrač navikao. Predviđamo da će ovo biti osnovni izvor frustracije za omladinu ogrezlu u predvidljivu i kodifikovanu formu udobnosti.

Genesis Rising ima većinu atributa koji bi mogli da mu obezbede pristojan plasman i solidnu prodaju na svetskom tržištu. Da li će tako biti, naravno, ne zavisi samo od kvaliteta igre već i od čitavog niza nepredvidljivih okolnosti, plime, oseke i, naravno, love koju je Dramcatcher spreman da uloži u marketing. Najveći „bump on the road” za igru sigurno će predstavljati uporedna premijera Command & Conquer 3: Tiberium Warsa koji ofanzivno tipuje na identičnu potrošačku grupu. Ovaj okršaj sa gorilom od 300 kila zaista nije trebalo da se desi: da je menadžement Dreamcatchera oprao uši i poslušao savet ekipe iz Beograda, Genesis bi hibernirao nekoliko nedelja, tokom kojih bi se radioaktivna tiberijumska prašina sasvim sigurno slegla. No, uz malo sreće i korektan raspored planeta, ovaj poslednji faktor možda neće imati toliki značaj.

Miodrag KUZMANOVIĆ