Teško je reći da li inspektor Tekila u „badass” smislu može da se poredi sa Harijem Kalahanom, ali njegov uticaj na superakcioni filmski suptrend ni u kom slučaju nije zanemarljiv. „Lat sau san taam” (Hard Boiled), film Džona Vua iz 1992. godine sa Ču Jun Fetom u glavnoj ulozi, redefinisao je pojam „hongkonški akcioni” kroz tranziciju sa kung fua na roštiljanje vatrenim oružjem, stvorivši režiseru i glavnom glumcu legije fanova i obezbedivši im solidnu holivudsku karijeru. Uticaj ovog filma nadrastao je celuloidne okvire, postavši inspiracija čitavom igračkom trendu: proizvođači naslova nalik na Max Payne nisu se ni trudili da sakriju idejni izvor sa kojeg su se napojili, bilo da se radilo o čistoj akcionoj dual-pistol borbenoj mehanici, bilo o inkorporisanju game moda pod nazivom Hard Boiled. Deceniju i po kasnije, Tekila je došao da naplati dug i „obrne stolove”: Stranglehold, igra u čijem su razvoju učestvovali Džon (kreativni konsultant) i Ču (glavni protagonista) efektivno pozajmljuje akcionu komponentu Max Paynea, kreirajući neoficijelni, virtuelni nastavak slavnog filma očišćen od svega „sporog”. Ovakvu pravednu i slasnu razmenu intelektualnih dobara, unakrsno pozajmljivanje i činjenicu da niko nikoga nije pokrao treba pozdraviti.

Tehnika naracije u Strangleholdu ne razlikuje se mnogo od one korišćene u filmu, osim u tome što umesto kineskog svi govore engleski. Cut scene između misija, simplifikovan i klišeiziran zaplet o borbi gangova, izdaji i spasavanju davno izgubljene ljubavi služe kao gips koji popunjava praznine između akcionih sekvenci i u kvalitativnom smislu ne predstavljaju ništa posebno. Ove male doze pasivne melodrame pozdravićete kao neophodan predah i priliku da udahnete vazduh: s obzirom na karakter i eksplozivnost glavne komponente igre, to će vam biti više nego potrebno.

Sedam poglavlja igre smešteno je u isto toliko unikatnih okruženja: hongkonška pijaca, narko-manufaktura na dokovima, kazino, Prirodnjački muzej u Čikagu i ostali koncipirani su kao linearni niz set-piece bitaka odvojenih mikrocelinama (prostorija ili deo terena kad se šibate napolju), u okviru kojih vam se prolaz za dalje otvara kad počistite nekoliko talasa protivnika koji izviru sa svih strana. Prvih nekoliko nivoa, osim protivnika, poseduju i začkoljicu u obliku „terenskih zagonetki” koje podrazumevaju otvaranje puta ka ostatku nivoa pucanjem u deformabilne/destruktabilne elemente. Najrečitiji primer za to su pomenuti dokovi: drvene barake iznad vode, smeštene u nekoliko slojeva i povezane putanjicama, zahtevaju sokolovo oko zarad uočavanja koji od potpornih stubova može da se obali paljbom i premosti neprelaznu deonicu, što predstavlja zamorno, višeminutno ispipavanje posle eliminacije svega što se mrdalo. Srećom, ova praksa je u kasnijem delu igre napuštena.

Destruktabilnost enterijera i eksterijera ima i drugu, veoma zabavnu stranu. Gotovo sve što vidite u igri možete da uništite, izrešetate do neprepoznatljivosti ili obrušite na jednog ili grupu protivnika. Ovaj koncept gotovo da predstavlja treću varijablu u svakoj borbenoj situaciji: X ste vi, Y su protivnici, dok je Z kolekcija terenskih elemenata koja realno reaguje na pogotke oružjem različitog kalibra. Spektakularne situacije u kojima meci pršte na sve strane, totalno dinamički ruinirajući nivo (i eventualni zaklon koji ste zauzeli) nikada u ovako impresivnoj formi nisu bile deo neke igre. Bez obzira na ludačku kakofoniju prštanja maltera, rikošeta, rušećih zidova i dobovanja metaka, frame rate nikada ne trpi, bar ne u verziji za Xbox 360.

Sama gunplay mehanika u najvećoj meri podseća na Max Payne, sa sve Bullet Timeom (koji se ovde zove Tequila Time), bacanjem u stranu i ostalim akrobatskim piruetama uz konstantno roštiljanje. Kvalitetne varijacije koncepta podrazumevaju korišćenje terena u konjunkciji sa Tekila Tajmom i manevrisanjem: skejtovanje niz stepenični rukohvat, stomačni power slide na kolicima, tarzansko prebacivanje lusterom s kraja na kraj prostorije i slični stuntovi pored generisanja filmskog doživljaja podižu i Tekila Bomb skalu, odnosno „rezervoar” energije za jedan od četiri specijalna manevra koje aktivirate pomoću D-pada na kontroleru. Prvi, ujedno i najkorisniji, jeste popuna energije, drugi vam omogućava precizno pogađanje udaljenog protivnika, treći daje dvadeset sekundi divljanja (neranjivi ste, ne trošite municiju, a oružje ima pojačan efekat, naročito na teren). Četvrti je smrtonosni „spin” u kojem Tekila jednim potezom eliminiše sve protivnike u dometu trenutnog oružja. Upotreba specijalke većeg nivoa troši skalu do kraja, a punite je maštovitim umlaćivanjem protivnika (više poena dobijate, recimo, za spektakularni pogodak u glavu uz bacanje u stranu nego za prosto, plain vanilla ubistvo). Skala se najbrže puni ukoliko protiv gangstera iskoristite teren, recimo pucanjem u eksplozivnu burad, obaranjem skele na glavu i slično. Nekoliko puta u okviru svakog nivoa sledi i vam i „Standoff”, mini-igra u kojoj Tekila mora brzo da eliminiše grupu protivnika koji su ga opkolili, izbegavajući metke u slo-mo maniru i trudeći se da ih ubije pre nego što fasuje previše olova.

Stranglehold je kratka, ali slatka igra, sa količinom nasilja od kojeg bi Hilari Klinton otpale dlake na nogama. Najbolja zabava za jedno popodne u proteklom mesecu.

Miodrag KUZMANOVIĆ