Najčešće pritužbe na račun novih igara za Wii odnose se na nedovoljno iskorišćene mogućnosti žiroskopskih upravljača. Gro aktuelne ponude čine prerađena izdanja starih GameCube hitova i multiplatformska ostvarenja nezavisnih proizvođača s univerzalnim kontrolnim sistemima koji tek sporadično, reda radi, koriste poneku specijalnu funkciju wiimotea. Napredne funkcije kontrolnog sistema najbolje su iskorišćene u kolažnim igrama tipa Wario Ware, koje su sastavljane iz većeg broja mini-igara, gde specifičnosti komandnog interfejsa lakše dolaze do izražaja.

Zack and Wiki: Quest for Barbaros’ Treasure je prva pošteno urađena Wii ekskluziva koja ne nosi Nintendove pelene. U ovoj Capcomovoj igri nalazite se u ulozi Zeka, mlađanog gusara pripravnika koji je navučen na čokoladice i opsednut potragom za skrivenim piratskim blagom. Društvo mu pravi Viki, lebdeća majmunolika kreatura koja se po potrebi pretvara u magično zvonce (scenarista je valjda preterao sa sakeom, prim. aut.). Tokom jedne od rutinskih potraga za blagom veseli tandem biće iznenađen neverovatnim otkrićem – škrinjom u kojoj se nalazi lobanja kapetana Barbarosa, ozloglašenog gusara koji je dugo harao karipskim vodama. Shvativši da joj nešto nedostaje, Barbarosova lobanja ponudiće Zeku i Vikiju basnoslovno bogatstvo u zamenu za preostale delove tela, koji su razbacani širom arhipelaga. I čokoladicu, naravno.

Neodoljiv šarm glavnih protagonista efikasno maskira plitku priču, ali glavni adut ove igre nisu ni likovi ni scenario, već odličan gameplay. Po osnovnoj strukturi, Zack & Wiki pripada žanru avanturističkih igara s point and click mehanikom. To znači da igrač nema neposrednu kontrolu nad glavnim junakom, već njegove akcije određuje usmeravanjem wiimote pointera na lokacije i predmete u neposrednom okruženju. Viši nivo interaktivnosti u odnosu na klasične igre ovog tipa ogleda se u načinu na koji se upotrebljavaju alatke, a koji podražava tehniku kojom se takvi predmeti koriste u stvarnom životu. Ako, na primer, želite da bacite kamen, prvo ćete ga pokupiti sa zemlje, a zatim zamahnuti wiimoteom iz sve snage, kao kada se branite od pasa lutalica kojima se dopao vaš bicikl. Ako treba pomeriti nekakvu polugu, uspravićete daljinac i lagano ga povući ka sebi; kada treba pretesterisati drvo, wiimote ćete postaviti horizontalno i pomerati ga napred-nazad. Simple as that.

Ovi potezi uglavnom su jednostavni za izvođenje i istinski oplemenjuju atmosferu, ali postoje trenuci u kojima ne ide sve baš tako glatko. Recimo, tokom mačevanja sa zombijima imaćete silne muke da privolite sečivo da se povinuje komandama wiimotea, što će vam neizbežno orositi čelo znojem. Srećom, ovako frustrirajuće epizode su izuzetak i ne kvare utisak u većoj meri.

Druga izrazito pozitivna karakteristika odnosi se na konstrukciju logičkih problema. Zek i Viki će nailaziti na mnogobrojne protivnike, koji ne igraju samo prostu ulogu levih smetala, već figurišu kao integrativni element lepo osmišljenih zagonetki. Viki ima sposobnost da pretvori živa bića u predmete koji se mogu iskoristiti kao alat ili zaobići i naknadno oživeti kada to bude potrebno. Tako će džinovska stonoga postati testera kojom ćete oboriti drvo da biste prešli na drugu stranu kanjona, slepi miš će se pretvoriti u kišobran za ublažavanje pada, a neprijatelji u ljudskom obličju postaće nepomični totemi.

Zagonetke su neobično domišljate i zabavne, svaka je jedinstvena i tokom igre nećete biti u prilici da rešavate dva ista problema. Svi izazovi, bez izuzetka, težinski su idealno odmereni. To ne znači da će vam biti lako da dođete do rešenja, ali nećete ni čupati kosu u beznađu pred nepremostivim preprekama, niti ćete za svoj neuspeh kriviti sadistički nastrojene programere (kada dođete do solucije, pitaćete se: Kako li sam ovo propustio?). Opet, postoje zagonetke koje će vas preznojavati i po više časova, a ako vas tada izda strpljenje, možete zatražiti pomoć (Oracle Tickets). Treba, međutim, znati da svaka vrsta pomoći ima negativne reperkusije na rejting koji dobijate na koncu igre.

Izgubljeni delovi Barbarosinog tela nisu sve što ćete sakupljati. Tu su i dodaci u vidu konceptualnih crteža, dodatnih melodija i simpatičnih sprajtova iz legendarnih Capcomovih igara Mega Man i Bionic Commando. Igru uvek možete početi iznova kako biste odigrali sve bonus misije i otkrili blago koje ste propustili u prvom prolazu.

Šarmantna grafika i bogata zvučna podloga su šlag na torti. Likovi su lepo nacrtani i još bolje animirani, dizajn nivoa je bez mane, a okruženje dovoljno raznovrsno da drži pažnju od početka do kraja avanture. Animacija je glatka, a do primetnih usporenja dolazi samo na lokacijama koje su opterećene velikim brojem animiranih objekata. Jedino što u tehničkoj realizaciji zaslužuje kritiku jesu dugački dijalozi koje prati nepodnošljivo Vikijevo cijukanje koje proizvodi dejstvo slično efektu ultrazvučne pištaljke na pse.

Posle dužeg perioda dominacije Nintendovih naslova, čini se da igre third party proizvođača polako ulaze u zrelu fazu. Ovaj Capcomov biser svakako je dobra najava za predstojeću sezonu, koja će srećnim vlasnicima Wii konzole doneti mnogo sati vrhunske zabave.

Gradimir JOKSIMOVIĆ