Irski gradić Dulin, pored neopisivo lepog pejzaža, poznat je i po legendi o mestu na kojem se nalazi prolaz u svet mrtvih – Netherworld. Sedamnaest godina nakon smrti svoje majke, lepuškasta Elen dobija pismo u kojem joj ona piše da se uputi upravo u Dulin radi sastanka i dobijanja objašnjenja o svim bolnim dešavanjima iz detinjstva kojeg se gotovo ni ne seća. U isto vreme vlasnik i glavni urednik okultnog magazina „Unknown Realms” Kits prima neobičan telefonski poziv od ženske osobe koja ga moli da se uputi u Irsku. Elen i Kits praktično istovremeno stižu u avetinjski prazan gradić i tamo prisustvuju pogibiji žene koja se bacila sa litice. Istraga o navodnom ubistvu i identitetu nesrećnice koju pokreću otvara Pandorinu kutiju, pa dvojac glavnih junaka veoma brzo otkriva da legenda o Netherworldu zapravo nije legenda, već da svet mrtvih zaista postoji.

Folklore je predivno osmišljena arkadna avantura u kojoj igrač ima priliku da, naizmenično vodeći Elen i Kitsa, zaroni u svet mrtvih i otkrije tajnu misterioznog gradića na samoj obali mora. Na početku svakog poglavlja postoji izbor lika koji ćete voditi – treba napomenuti da je za uspešan završetak igre značajno oba junaka dovesti do kraja puta. To praktično znači da se svako poglavlje mora „prežvakati” po dva puta, ali i da su autori vešto uklopili dešavanja tako da se priče međusobno dopunjuju, što ponavljanje nivoa ne čini bolnim iskustvom.

Igra se može podeliti na dva segmenta, avanturistički i akcioni. U slučaju prvog cilj je (uglavnom) šetkati se po lokacijama od interesa u samom gradiću i razgovarati sa malobrojnim preostalim meštanima kako bi se došlo do značajnih informacija i ideja o tome šta je potrebno učiniti sledeće. Akcioni deo znatno je zahtevniji s obzirom na to da Elen i Kits s prvim znacima noći hitaju u Netherworld. Međutim, svet mrtvih je opasno mesto preplavljeno zarobljenim dušama koje egzistiraju u obliku neprijateljski nastrojenih „živuljkica” – folkova. Folkovi reprezentuju duše koje ni u svetu mrtvih nisu našle svoj mir i toliko su simpatično osmišljeni da igri daju poseban šmek. Biće tu malih i velikih karakondžula, vojnika zarobljenih u večnom ratu, razjarenih ptičurina, ogromnih vodenih čudovišta, pa čak i artiljerijskih sredstava. Da bi napredovali, Elen i Kits moraju da poraze folkove (nismo pomenuli, ima ih više od 100 različitih) na koje nailaze i da im „isisaju” Ids (čitaj: dušu). Svaki put kad im tako nešto pođe za rukom, esenciju poraženog neprijatelja mogu koristiti u nastupajućim okršajima. Štaviše, to je jedini način borbe, pa je prikupljanje folkova jedna od važnijih stvari u igri. Inače, Netherworld je podeljen na brojne oblasti u kojima žive različite vrste folkova, ali da biste tamo stigli, potrebno je poraziti folklore, svojevrsne bossove oblasti. Ove borbe posebno su zanimljive jer podrazumevaju kombinovanu upotrebu usput apsorbovanih folkova.

Vrhunac igre je upotreba tehnologije Sixasis. Naime, borbe sa folkovima neumitno vode momentu u kojem je neprijatelj nakratko ošamućen. To rezultuje vidljivim „isijavanjem” Idsa, koji je tada potrebno „iščupati”. Kontroler u tom slučaju služi kao virtuelna pecaljka jer je dušu bukvalno potrebno istrgnuti iz poraženog folka. Nekad se taj postupak obavlja jednostavnim povlačenjem kontrolera prema telu, nekad je upravljač potrebno rotirati levo-desno, a postoje i varijacije ovih slučajeva, odnosno njihove kombinacije. Prilično osvežavajuće!

Nažalost, Folklore je daleko od savršene igre. Jednostavno, autorski tim načinio je nekoliko konceptualnih propusta, ali i brljotina na polju tehničkih karakteristika. Sistem snimanja pozicija na (retkim) checkpointima izbezumiće vas do ludila na višim nivoima. Borbe sa bossovima zbog toga ćete često morati da ponavljate i po nekoliko puta, a tu su i repetativni obračuni sa folkovima. Naime, zloćudnici kao da imaju moć respawnovanja – pojavljivaće se na istim mestima bez obzira na to koliko ste ih pre toga umlatili. Zbog opisanog sistema izvlačenja duša, ovo će u početku delovati zanimljivo, ali posle pet sati igranja počeće nesnosno da umara. Ipak, ono što najviše smeta jeste činjenica da u igri jednostavno ne postoji voiceover! Stvarno je teško pomiriti se s tim da ostvarenje koje se velikim delom oslanja na vođenje dijaloga sa brojnim likovima nije „podvučeno” kvalitetnim zvučnim zapisom. Da je u pitanju igra za PlayStation (čitaj: igrački sistem aktuelan pre desetak godina) ili neku od handheld konzola koje nemaju potreban skladišni kapacitet – još da i razumemo, ali ovako zaista nema opravdanja. Pola života štedite za vrhunske multimedijalne sposobnosti i onda dobijete – interaktivni strip! Po rečima autora, ovako nešto urađeno je s namerom (otud i gomila međuscena urađenih u stripskom maniru), ali „ne pije vodu”. Priču morate da pratite, a to podrazumeva čitanje gomile suvog teksta i najzad neizbežno zasićenje. Sve nam se čini da „zasluge” treba pripisati smanjivanju troškova za honorare glumaca koji bi svojim glasovima oživeli likove u igri.

Vladimir PISODOROV