Nekako se čini da siromašna ponuda u podžanru masovnih strategija proizlazi iz činjenice da niko nema hrabrosti da se uhvati u koštac sa The Creative Assemblyjem, koji se prvom igrom iz Total War serijala ležerno zavalio u tron i odlučio da tu i ostane. Ipak, pred nama je jedan vrlo hrabar pokušaj da se ta pozicija uzdrma. U pitanju je igra XIII Century: Death or Glory, prvenac razvojnog tima Unicorn Games, koji je izdao ruski 1C Company.

Od samog pokretanja igre kod igrača se javljaju ambivalentna osećanja. Čini se kao da svaka dobra stavka u igri ima svog zlog brata blizanca. Jedan od glavnih aduta ove igre jeste njena istorijska potkovanost. Igra nas vodi u trinaesti vek, vek konjice i jedan od najkrvavijih u istoriji čovečanstva. Sastoji se od tridesetak istorijskih bitaka. Autori su pokušali da što preciznije dočaraju te bitke, pri čemu su u obzir uzete vremenske prilike, doba dana, teren na kojem su se bitke odigrale, oklop i oružje zaraćenih strana, nacionalne vojne specijalizacije i sl. S obzirom na manir igre, ne postoji priča u konvencionalnom smislu, već se ona sastoji iz prologa koji nas uvodi u dati sukob, po principu: dok je knez Igor mirno šetao šumom gledajući svoja posla naišao je na ozloglašenog Džingis-kana i evo šta se potom desilo...

Igra je podeljena u pet kampanja, od kojih svaka prati jednu od ponuđenih nacija (Englezi, Francuzi, Nemci, Rusi i Mongoli). Vojske velikih nacija se međusobno, naravno, razlikuju, ali više estetski nego po nekoj upotrebnoj vrednosti, dok je akcenat, bez obzira na izbor, stavljen na konjicu.

Bitke su vrlo detaljno urađene. Postoji ogroman broj parametara koji utiču na efikasnost vaših redova (ako je verovati izdavaču, oko 80). U to spadaju izbor formacije, terena, gustine redova, pokrivenosti krila i pozadine, brzine kretanja i sl. Na primer, strelci su mnogo efikasniji ako gađaju sa uzvišenja, u gustoj formaciji, dok im leđa čuva pešadija. Najbitniji faktor za vaše jedinice je moral. Uz dovoljno visok moral, možete se ponašati kao Mel Gibson u „Hrabrom srcu” (mada nije preporučljivo). No, pošto je moral veoma krhka stvar, saborcima ćete pred bitku morati da puštate muziku ne biste li ih odobrovoljili. Čim moral počne da opada, možete se oprostiti od kontrole nad vojskom. Sa padom morala, moćni mongolski ratnici pretvaraju se u sitne paore koji dezertiraju ne trepnuvši. Brojčana nadmoć nikad nije dovoljan uslov za pobedu (mada ćete ionako veoma retko imati tu privilegiju).

Upravljate nesagledivo velikim brojem jedinica. Tu dolazimo do problema, pošto je sistem upravljanja jedinicama poprilično sakat, i potrebno je mnogo vremena i nerava da se čovek sa samo dve ruke navikne na njega. Dešavaće se da pošaljete konjicu u šumu da bi iznenadila neprijatelje s leđa, pa odete da proverite strelce, i shvatite u jednom trenutku da je vaša konjica „ničim izazvana” probala da samostalno probije neprijateljske redove... Debakl.

Ostali delovi korisničkog interfejsa odlično su zamišljeni. Meni sa komandama nalazi se u donjem levom uglu, oko mape, a posebni meni sa karakteristikama jedinica pojavljuje se kada mišem pređete preko njih.

Frontalni napad nikad nije dobro rešenje, ako nije praćen flank i rear napadima. Važna je i dobra odbrana. AI neprijatelja je veoma dobar, zbog čega je igra neverovatno teška. No, ako vam nije teško da desetak puta zaredom pokušavate ispočetka da ostvarite pobedu u istoj bici, samo napred.

Ipak, upornost vredi truda. U svakoj bici postoji trenutak u kojem se sa zadovoljstvom zavalite u stolicu i uživate u rezultatu virtuelnih suza, krvi i znoja, dok vaša vojska, posle dobro isplaniranog napada, masakrira neprijatelja. Pri tom je moguće sačuvati i snimke odigranih bitaka zarad kasnijeg hranjenja sopstvenog ega.

Kada je grafika u pitanju, pejzaži su maestralno prikazani, ali može im se zameriti što su bez efekata kao što je njihanje drveća na vetru, žuborenje potoka i slično. Teksture su nenametljive, ali kao da su u svađi sa bojama. S druge strane, modeli vojnika su previše jednostavni, pa se stiče utisak igranja sa olovnim vojnicima.

Muzička podloga je sasvim solidna, dok je glasovna gluma krajnje niskobudžetna. Jedinice uvek koriste isti akcenat (kokni, da budemo precizni), bez obzira na poreklo, i zvuče kao da su emigrirale iz Warcrafta II. Zamislite samo Džingis-kana kako na kokni engleskom urla na neprijatelje!

Pavle ĐORĐEVIĆ