Nakon igre The Lost Crown, ime Džonatana Bouksa trebalo bi da bude zlatnim slovima upisano u svaku istoriju video igara. Kralj nezavisne, indie scene i fanatični entuzijasta zaljubljen u misterije, fotografiju i avanturističke video igre, Bouks je postao upamćen po totalno samostalnoj kreaciji, produkciji i realizaciji dva prilično zapažena ostvarenja (Dark Fall: The Journal i njegov nastavak), kojima se sada priključuje i Izgubljena kruna. Čovek koji sam dizajnira i DVD-omote svojih igara nakon ovog kapitalnog dela svakako će zauzeti mesto legende, ostavljajući u debeloj prašini nezavisne autore ili timove koji o ovakvoj afirmaciji još dugo neće moći ni da sanjaju.

The Lost Crown predstavlja labudovu pesmu gospodina Bouksa, avanturu epskih proporcija (i dužine) koja na efektan način spaja pomenute autorove strasti, darujući hard-core avanturistima štivo koje će ih, baš kao i mnogobrojni duhovi iz igre, još dugo opsedati. Igra prati avanture Najdžela Denversa, avanturiste i nepopravljivog njuškala, koji se, nakon krađe poverljivih dokumenata korporacije Haddon u kojoj je zaposlen, dao u bekstvo u pastoralne krajeve Engleske pred firminim progoniteljima. Igrom slučaja, usled velikih sezonskih poplava Najdžel će se naći zarobljen u sablasnom provincijskom seocetu Sakston, u kojem će se dati u potragu za legendarnim blagom, poslednjom anglosaksonskom krunom koja počiva negde u tmurnom krajoliku jugozapadne Engleske (inače, i Sakston i okolina inspirisani su stvarnim oblastima, naseljima i lokacijama koje je Džonatan snimao aparatom da bi ih zatim obradio i kao takve ubacio u igru, dajući tako efektan, kvazifotorealističan šmek celoj stvari). Najdželu će se ubrzo pridružiti 26-godišnja studentkinja psihologije Lusi, koja će objašnjenja mnogobrojnih (avetinjskih) misterija Sakstona i okoline bazirati striktno na naučnim temeljima (dobro, malo krađe od „Dosijea X” još nikoga nije ubilo).

The Lost Crown uglavnom funkcioniše kao ne baš tipična P&C avantura (za razliku od dva prethodnika sa perspektivom prvog lica). Samog Najdžela nije moguće proizvoljno šetati unutar scena, već se on pokreće samo kada kliknete na izlaz iz ekrana ili na neki od upotrebljivih/pokupljivih predmeta odnosno prilikom razgovora sa likovima. Bitna (i odlično implementirana) inovacija po ovom pitanju jeste ubacivanje mnogobrojnih tehno gedžeta koji će pomoći avanturističkom paru u istraživanju i detekciji spiritualnih anomalija (čitaj: mnogobrojnih duhova i aveti) koje opsedaju Sakston i čije diskretno (ali i nepobitno) prisustvo tvori čitav spektar lokacija koje je moguće proživeti iz ne samo jedne perspektive (što će starije igrače podsetiti na kultni Dark Seed koji je funkcionisao po sličnom principu paralelnih svetova).

Svoj najvažniji segment (za jednu mistery avanturu) The Lost Crown odrađuje apsolutno briljantno. Sablasno-jeziva atmosfera nabijena konstantnom tenzijom nešto je što se već nakon prvih 10 minuta igranja apsolutno savršeno zavlači pod igračevu kožu. Pomenuti realni i uverljivi izgled lokacija i objekata, zavijen u monohromatsku oblandu (iz koje povremeno iskaču sporadični jarki koloritni elementi), efektno stvara iluziju da gledate starinski horor film kojim dominiraju neizvesnost i jaka tenzija i koji ne „hvata” na grozomorne prizore, raspala čudovišta i hektolitre krvi. Čak i više od grafike i zanimljive priče, daleko efektnije celoj stvari doprinose apsolutno savršeno odrađeni i implementirani zvuci u igri. Kreštanje vrana, huk vetra, krckanje i pucketanje starog stepeništa, šuškanje iz žbunja, udaljeno (i ne tako udaljeno) stenjanje, jaukanje i kakvi sve ne jezivi i morbidni zvuci savršeno se uklapaju u scene i indukuju intenzivan osećaj teskobe ako se igra konzumira na default način – u mrklom mraku, sa slušalicama na glavi i pojačanim zvukom. Nema tog hladnokrvnog igrača koji srce neće tražiti u predelu peta kada na vratima Najdželovog prebivališta začuje jako i odlučno kucanje u gluvo doba noći, u iznajmljenoj kući u kojoj bi većina ljudi vreme provodila sklupčana u ćošku tiho jecajući (na vratima, da li treba spominjati, neće biti nikoga...).

Nažalost, da su i ostali elementi igre (pre svega tehnički) bar upola ovako dobro ispolirani, sada bismo pričali o svakako najvažnijoj avanturi izdatoj u poslednjih nekoliko godina. Sve stavke koje ovde ne valjaju vrlo efektno ubijaju u pojam i igrača i njegovo strpljenje da nastavi igranje na duži vremenski period. Pre svega drugoga treba spomenuti Najdželovo mukotrpno sporo geganje po ekranu, njegovo naporno rotiranje u „tenk” stilu prilikom menjanja pravca i ubitačno neprirodno, androidsko pomeranje glave kada lik treba da pogleda i prokomentariše nešto što mu nije u visini očiju. Ovome dodati i nemogućnost preskakanja dijaloških deonica, koje će se u kompletu ponovo reprodukovati ako ste neoprezno kliknuli na njih (jer ne postoji indikacija toga koje linije dijaloga ste već odslušali). Sve ovo je, međutim, dečija igra u poređenju sa „glasom” našeg junaka. Pored toga što zvuči apsolutno indiferentno prema dešavanjima oko sebe (nasuprot igrača koji ga vodi), način na koji Najdžel tupo izbacuje reči i rečenice iz sebe, totalno operisan od njihove pravilne intonacije, zaparaće uši i izazvati bol u predelu stomaka i ljudima koji inače ne bi obraćali pažnju na ovaj segment igre. U stvari, ako ste ikada imali prilike da se igrate sa programima-zezalicama za modulaciju glasa u koje se ubacuju reči koje aplikacija zatim generiše i izgovara ravnim, robotskim glasom, imaćete odličnu predstavu o tome kako zvuči protagonista ove igre.

Bez obzira na pomenute propuste i nedostatke (koji nepotrebno intenziviraju ionako smišljeno spori tempo igre), The Lost Crown je u svakom drugom smislu fantastična igra koja svojom besprekornom atmosferom, efektnim grafičkim rešenjima, maestralnim zvukom i, paradoksalno, svojim niskobudžetnim „poreklom” glatko dobija bitku u odnosu na mnoge druge, produkciono nasviranije naslove.

Aleksandar DINIĆ