Ako biste zamislili da se poslovni neuspeh u izradi video igara tretira slično kao u nekim drugim granama industrije, s jedne strane ekstrema verovatno biste imali samoprekornog Japanca koji bi čežnjivo pogledavao uvek spremnu katanu obešenu na zid, a s druge nezainteresovanog zapadnog kolegu koji bi samo odmahnuo rukom. Negde na zlatnoj sredini našli bi se autori iz nemačkog Silver Style Entertainmenta. Nepokolebani debaklom četvrte inkarnacije avantura Sajmona čarobnjaka od pre nekoliko meseci, koji su shvatili ne kao propast ideje već pre kao priliku za popravni ispit iz čeličenja, zaposleni su se, evidentno, zakleli sopstvenom krvlju na oltaru u najdubljim odajama firme da će po svaku cenu napraviti kvalitetnu avanturu o super cool tinejdžeru koji se zatekao u magičnom kraljevstvu koje je zadesila neka strašna nevolja...

U ulozi ste Melvina, Hari Poter klona, koji će se, bežeći od pljuska, zateći u neobičnoj prodavnici sveća. Tu će ubrzo biti vrbovan od strane bizarnog vlasnika radnje za put u neimenovanu magičnu zemlju. Naime, nakon kratkog inicijalnog testa, ispostaviće se da je Melvin zapravo skriveni čarobnjak (gle čuda!) i da je neophodno da se hitno uputi u gradić Talen kako bi završio obuku suočavanjem sa svojim iskonskim strahovima i spasao pomenuto mestašce od neobične kletve koja ga spopada svake noći. Pošto u tom trenutku nije imao pametnija posla, Melvin pristaje i sledećeg trenutka se zatiče na gradskom trgu ukletog mesta, gde će mu se ubrzo u ulozi nesnosnog saputnika-savetnika pridružiti (gle još jednog čuda) malena vila Fiona.

Počevši od verovatno najtupavijeg podnaslova u istoriji video igara (ni Magic & Power za američko tržište nije ništa bolji) i fetišističke potrebe nemačkih autora igara da svuda trpaju male Zvončice, preko još jednog beskrupuloznog kopiranja daleko uspešnijih uzora (klasičnog dečjeg književnog epa „Beskrajna priča” i haripoterovskih izmotavanja koja prvo padaju na pamet), do isprane realizacije koja je više odrađena u stilu „ajde baš, kad se mora” i tehničkih detalja koji su praktično „pejstovani” iz Simona 4 (igrački interfejs, korišćeni font i izgled menija i pratećih ekrana praktično su identični), Everlight bi činili jednim velikim, generičkim avanturističkim mutljagom, da nije jednog koliko-toliko originalnog detalja vezanog za zaplet igre. Kletva koja svake noći pada na Talen čini da se ponašanje njegovih stanovnika bizarno invertuje, uz dozu standardne amnezije od koje svaki stanovnik pati sledećeg jutra. Dobri i uzorni kovač postaje kockar-ispičutura, ljubazni i uslužni bibliotekar pretvara se u drskog i nadmenog bibliotekara, lokalni bogatun je srozani prosjak sa ćoška, a razigrana pudlica transformiše se u krvoločnog pudlodlaka... Potencijal ovako interesantnog zapleta, naravno, nije ni potpuno ni najbolje iskorišćen, ali bar po nečemu izdvaja igru iz sivila prosečno-generičkih fairy tale avantura. Ovome u prilog ide i (ponovo) bizarna potreba autora da celu stvar dopune potpuno neprimerenim ispadima, temama ili kompletnim likovima koji bi trebalo da igri daju svojevrstan mature sadržaj (sporadične soft psovke na određenim lokacijama, animozitet koji vaša antipatična saputnica ima prema stanovnicima Talena zbog čega ih čašćava uvredama i levo i desno, gradski pisar koji se noću pretvara u dobrovoljnu mazohističku žrtvu i vrhunac u vidu bakice Dafne, u čije su ljubavno sado-mazo gnezdo pali mnogi junaci Talena...). Citat Stena Marša iz filmskog „South Parka” u ovom slučaju je, čini se, potpuno na mestu: „Dude, what the f**k is wrong with German people?”

Očekivano, zbog pukog šok efekta koji je ovde sam sebi svrha, ovo dodatno zakopava igru i dodaje još jednu recku loših i totalno promašenih dizajnerskih odluka autorskog tima, koji nikako da ubodu pravu formulu koja je proslavila stare legende iz žanra. Na svu sreću, igrački interfejs nije diran i u velikoj meri je komforan, uz intuitivni kursor, inventar u donjem delu ekrana, trostruki hint sistem u vidu sveća čiji broj direktno zavisi od nivoa težine na kojem ste počeli igru, i dve zgodne ikone u desnom delu inventara, od kojih jedna poziva mapu grada radi bržeg putovanja do željene lokacije, dok druga omogućava trenutni prelazak na noćni režim igranja (kada jednom „okinete” story trigger vezan za to). Zadaci su u velikoj meri logični i bez problema se može zaključiti šta vam je činiti iz dostupnih tragova i kroz dijaloške deonice sa likovima, uz dve nezanemarljive zamerke: prva se odnosi na klasični sindrom „Ne, bratac, ne možeš savršeno dobrim makazama iseći potpuno normalan papir, bar dok ti skripta igre to ne dozvoli”, a druga se tiče Melvinove potrebe da, ničim izazvan, konkretno objasni operaciju koja se traži, pri čemu ih ponekad i kompletno odradi, bez potrebe za bilo kakvom intervencijom od strane igrača.

Grafika predstavlja primetno unapređeni vizuelni identitet Sajmona četvorke, a lokacije su vidno koloritnije i prilično detaljnije i lepše prezentovane, ali i dalje odišu nekom hladnoćom i turobnošću, koji bi trebalo da budu nespojivi sa bajkovitim okruženjem. Glasovi skoro svih sporednih likova vrlo su dobri (ovo se naročito odnosi na trojac iz Talenovog magistrata), ali se to ne može reći i za dva glavna lika, koji (naročito Fiona) svoje rečenice izgovaraju toliko tupo i nezainteresovano, da ćete praktično u glavi stalno imati sliku glasovnog para koji je došao da odradi dogovoreno iz ugovora i pokupi ček, totalno se distancirajući od likova koje bi trebalo da oživi na monitoru. Muzički skor je odličan, samo pod uslovom da ste razvili otpornost na duže slušanje harmonika-frenzy saundtreka iz „Amelije Pulen”.

Aleksandar DINIĆ