Piter Molino, taj dražesni britanski vrag, već deset godina ne priča ni o čemu drugom već samo o sopstvenoj težnji da pokrene revoluciju u svetu igara, predviđajući status Jevanđelja svakom novom naslovu iz Lionheadove labolatorije. Đekna još nije umrla, a ka’ će, ne znamo... Ta revolucija nikako da se obistini, čoveka već pomalo zezaju na zapadnom medijskom nebu, ali kod nas još nije potrošio kredite Populousa, Syndicatea i Dungeon Keepera, tako da ga, zasad, nećemo staviti u isti koš sa potrošenim veličinama tipa Sida Mejera ili Vila Rajta, ekspertima u presipanju iz šupljeg u prazno.

„Idi bilo gde, radi šta ti padne na pamet, postani ono što želiš”, jedan od pre-launch slogana originalnog Fablea za Xbox jeste rečenica zbog koje se Piter, godinu dana posle izlaska igre, javno izvinio svim fanovima. Hardverski limiti perjanice prethodne generacije konzola, prema njegovim rečima, sprečili su ga da viziju nelinarnog sveta u kom caruje kauzalitet ostvari na način na koji je obećavao. Ubacivši se u mod verbalnog opreza, sopstvene PR govore vezane za Fable II nije držao iz orbite Jupitera, već se sa izvesnim distanciranim entuzijazmom trudio da bude realan, prikazujući uživo ono o čemu je pričao u desetinama live demonstracija igre u proteklih godinu dana. Krajnji rezultat nas zato nije previše iznenadio.

Fable II je tehnička nadgradnja prethodne igre, naslov koji ne donosi mnogo toga revolucionarno novog (i koji sigurno nije ono što je prvi Fable trebalo da bude), ali je i pored toga ekstremno zabavan i solidno zaokružen, u šta ćete se uveriti i sami ukoliko od igre ne odustanete na samom početku. Problematični uvod, koji traje prvih petnaest minuta igre, snažno će vas zabrinuti i naterati da pomislite da je Piter poludeo, dobio unuka ili pao na glavu sa veće visine. Vodeći Dikensovske arhetipove bate i seke ulicama grada u kom žive neka srećnija deca, koja ne maštaju o toploj supi u snežno predvečerje, lagano ćete se upoznavati sa osnovama gameplay mehanike i istovremeno čupati sopstvene brkove, kunući onoga ko vas je naterao da nabavite ovu debilanu za mlađu omladinu. Srećom, priča brzo dobija hardcore obrt, detinjstvo glavnog protagoniste prerasta u avanturističku mladost, a interesantna fantasy priča dobija svoj puni zamah.

Gradivni elementi igre u najvećoj meri su isti ili slični kao u Fableu, sa izuzetkom nešto detaljnijeg gameworlda, koji je pretrpeo kozmetički i koncepcijski fejslift. Teren u igri, iako i dalje nedovoljno „prostran”, ipak predstavlja veliki pomak u odnosu na prethodnu igru, u kojoj se svodio na „putanjice” između naselja i hotspotova na mapi. Zone su sada, u proseku, šireg obima, mada i dalje nervira sistem ogradica ili međa koji zahteva zaobilaženje ili onemogućava pristup poljančetu van puta. Iskustvo sa Falloutom 3 (ili Oblivionom i Morrowindom pre njega) zaista možemo smatrati terenski supernelinearnim, dok za ovo ne treba ići dalje od prideva „zadovoljavajuće”. Suštinski šmek igre, međutim, ne leži u prostornoj, već u ličnoj slobodi, a Fable II na ovom polju zaista šije svaki drugi RPG u modernoj istoriji žanra. Dobar deo gameplaya, van borbe i rešavanja glavnog quest linea, svodi se na različite tipove interakcije sa NPC-ovima, kojih je svet Albiona prepun. Reperkusije vaše reputacije i odnosa sa ljudima bogate su i mnogobrojne. Čak i „banalne” stvari, poput udvaranja, prošnje, kupovine kuće i zasnivanja porodice donose korelaciju pozitivnih i negativnih faktora, koji u izvesnoj meri utiču na igru u celini (porodični bonusi nalik regeneraciji HP-a dobra su protivteža dnevnoj novčanoj apanaži za bračnog partnera i dete, recimo). Najsimpatičniju novinu na ovom polju predstavlja vaš pas, remek-delo utilitarnog AI-ja, koji će vas pratiti kroz sito i rešeto i biti veran sadrug kako u zezanju sa lopticom i uveseljavanju/maltretiranju seljana tako i u borbi sa ljudskim i neljudskim protivnicima i pronalaženju zakopanih objekata i skrivenih škrinja s blagom. Živuljku možete dresirati (putem specijalizovanih knjiga) tako da bude bolja u svakoj aktivnosti koju je u stanju da uradi, pa će posle nekog vremena postati produžetak vaše volje i koristan partner u avanturama. Ovi primeri samo su kapi u jezeru opcija koje socijalni sandbox igre nudi igraču. Ponekad će vam se činiti da je globalni zaplet igre samo štap i šargarepa koji služe da vas inicijalno zainteresuju za igru i navuku na zilion opcionih sadržaja koje ona nudi i posle završetka glavnog zapleta.

Briga o udobnosti igrača čini Fable II naslovom koji je donekle sličan World of Warcraftu. Svaki milimetar šarenog sveta igre nudi neku zanimaciju, svaka aktivnost koju sprovodite biva na neki način nagrađena... Odsustvo bilo kakvih penala, pre svega onih koji se tiču pogibije u borbi (za svaku „smrt” dobijete samo ožiljak, ustajete i nastavljate sa šibanjem, bez potrebe za učitavanjem snimljene pozicije), ili nemogućnosti „gubljenja” zbog svetlucavog traga koji vas vodi do cilja svakog pojedinačnog questa sigurno se neće svideti svakome. Ali, ako se potpisnik ovih redova, hardcore manijak čiji je core izliven od vulkanskog awesomitea, smeškao igrajući, nema razloga da osmeh ne postane i deo vašeg lesser lica.

Miodrag KUZMANOVIĆ