Zvučaće totalno izlizano i otrcano kada vam budemo rekli da smo Smash Court Tennis 3 očekivali sa velikim interesovanjem, kao što svaku simulaciju tenisa očekujemo na isti način. Ipak, zbog izuzetno jake i izrazito polarizovane konkurencije Namco-Bandaijevo ostvarenje trebalo je da bude svojevrsna tampon zona, specijalna vrsta mirovnih snaga koje će pomiriti zaraćene pobornike Virtua Tennisa i Top Spina. Broj najavljenih noviteta terao nas je na pomisao da će u pitanju biti naslov vredan pažnje – autorski tim započeo je mnogo toga, pogotovu u oblastima u kojima konkurencija nema petlje da se okuša.

Franšiza Smash Court Tennis vuče korene još od PlayStationa 2 i moramo priznati da je u pitanju jedno od kvalitetnijih izdanaka žanra (pogotovu drugi deo). Nažalost, usled specifične poslovne politike, „trojka” se ne može nazvati multiplatformskim naslovom i, ako ne računamo prošlogodišnje izdanje za PSP, u njemu će moći da uživaju isključivo vlasnici „kutije”.

Prvo što se mora istaći jeste podatak da igra donosi jednostavan upravljački sistem, koji vas ni izbliza neće namučiti kao onaj u Top Spinu 3. Imate posebno dugme za ravan udarac, slajs, spin i lob, a kada igrač počne da vam se vuče po terenu možete pritisnuti jedan od „ramenih” tastera da biste ga naterali u sprint. Thats it! Teniseri na terenu deluju prilično okretno, ali to ne znači da vas očekuje besomučno jurcanje za lopticom i čupanje po tridesetak protivničkih projektila iz uglova terena. Stizanje težih loptica za posledicu ima generisanje inercije, dok je vraćanje smečeva, na primer, gotovo nemoguća rabota – čak iako pogodite stranu u koju će protivnik odigrati udarac, igrač će jednostavno skloniti reket. To važi još u nekim slučajevima. U ovom segmentu Smash Court Tennis 3 smešta se tačno između Virtua Tennisa 3 i Top Spina 3. Autori su uspeli prilično kvalitetno da izmiksaju arkadne i simulacijske elemente, ali će mnogi igrači naći da je mešavina previše siromašna za njihov ukus.

Sada nešto malo da kažemo i o novitetima koje smo pomenuli na početku pisanije. Igrači se umaraju lavovski, što u znatnoj meri utiče na sposobnost odigravanja udaraca! Ukoliko budete preferirali „loptanje” sa osnovne linije, health bar će vam se naprosto topiti za vreme trajanja meča. Tako ćete u sledeći okršaj ući znatno umorniji nego u prethodni, a nedostatak energije pratiće vas i po završetku turnira (igrača povremeno morate odmoriti – nekad i po nekoliko nedelja). Iskustveni poeni u kampanji zaslužuju se treninzima (koji su kopija Virtua Tennisovih mini-igara), ali i odigravanjem mečeva. Čak će i kupovina opreme doprineti poboljšanju nekih karakteristika vaše igre. Na primer, pojedini modeli reketa podižu performanse pri servisu i omogućavaju odigravanje snažnijih udaraca, drugi su namenjeni sofisticiranijoj kontroli voleja i skraćenih lopti, patike vam donose brže sprintanje... Cool! Jačina udaraca procenjuje se na osnovu naročite skale, koja se pojavljuje iznad glave igrača u momentu pripreme za udarac (kao u simulacijama fudbala). Konačno, ubačen je i challenge sistem, pomoću kog sumnjive sudijske odluke možete preispitati. Nažalost, njegovo „pozivanje” može da se obavi samo kad AI rutina to dozvoli, pa ostaje sumnja u skriptovanost akcije.

Najveće mane Smash Court Tennisa 3 jesu nedosledan upravljački sistem, loš AI i last-gen tehničke karakteristike. Igrači povremeno jednostavno ne reaguju na zadatu komandu, a često se dešava da odigrani udarac ne odgovara onom zamišljenom. AI igra kao da taktiku crpi iz jedne torbe. Sa osnovne linije bombardovaće vas konstantno manirom iskusnog artiljerca, dok će na mrežu istrčavati kao da ima ucrtan šablon. Strašno! Da stvar bude još gora, sve mečeve možete dobiti po istom principu. Servis, nekoliko pripremnih udaraca sa osnovne linije, onda trk na mrežu, pa prvi volej i posle toga neodbranjiv udarac u nebranjeni deo terena. Pri tom uopšte nije važno kog tenisera vodite – Federer ide napred, Rafa ide napred, Monfis ide napred, custom igrač ide napred, svi idu napred... Tehničke karakteristike daleko su ispod vodećeg dvojca i trenutno važećih standarda. Modeli igrača imaju premalo detalja i tek izdaleka podsećaju na svoje žive uzore (i to ne svi, joj). Animacija pokreta, pogotovu kretanja, nekako je stepenasta i siromašna, dok su pojedine podloge očajno reprezentovane (šljaka je braon boje, dok linije kao da su označene krečom). Zvuk zarad mlađih čitaoca nećemo komentarisati...

Izbor igrača nije obavljen baš najsrećnije, a opravdanje za klimavo stanje stvari može se naći u dugačkom periodu razvoja (igra se prvo pojavila početkom prošle godine za PSP, za novogodišnje praznike u Japanu, da bi tek sad i ostatak sveta dobio priliku da vidi o čemu se to ovde radi) i ograničenom budžetu. Muški deo ekipe čine Rodžer Federer, Rafael Nadal, David Nalbandijan, Džejms Blejk, Tomaš Berdih, Gael Monfis, Felisijano Lopes i Andreas Sepi – kao što vidite, opet nema Đokovića, ali ni nekih drugih poznatih igrača (Marej, Davidenko, Rodik, Ferer...). S druge strane, dame predvode Žistin Enen (ama ljudi, ode devojka u penziju), Ana Ivanović (konačno u nekoj od stonih verzija), Marija Šarapova, Nikol Vajdišova, Sanija Mirza, a tu su i još jedna penzionerka Martina Hingis, bivši prvi reket sveta Ameli Moresmo i Mihaela Krajiček. Sve u svemu, prilično razočaravajuće. Autorski tim nije imao dovoljno sredstava ni za to da pribavi licence za originalne turnire, baš kao ni realne sponzore koji se pojavljuju samo tamo gde je to baš apsolutno neophodno (recimo kod opreme licenciranih igrača).

Bez obzira na to što Smash Court Tennis 3 ne donosi tehničke karakteristike koje „izuvaju iz cipela”, što ima šaku koncepcijskih propusta, što mu je upravljački sitem prilično latentan i nepouzdan, što je AI providan k’o kesa za pakovanje mesa, piscu ovih redova igra se na neki čudan način svidela. Ako je ikako moguće, pre kupovine probajte sve u praksi i proverite da li će partija tenisa za vas u ovoj igri biti samo trivijalna zabava ili potpuno uživanje. Autor teksta pronašao bi način i da na crnoj pozadini Ponga uoči obrise teniskog igrališta.

Vladimir PISODOROV