Ako ste uvereni da ste do sada videli sve moguće kombinacije žanrova u svetu interaktivne zabave na PC-u i konzolama, think again. Brothers in Arms: Hell’s Highway ponosni je začetnik akciono-taktičkih melodrama, naslova koje na prosečnog igrača potencijom sveprisutne patetike deluju snažnije od najjačeg laksativa poznatog modernoj medicini.

Koren problema sa igrom ne možemo lako definisati u časopisu koji čitaju deca i omladinci, jer bi njihovi staratelji počeli da okreću telefone kada bi u tekstu naleteli na pojam pro**ravanje. To „involuntarno pražnjenje digestivnog trakta”, koje čini bar 60 odsto sadržaja igre, oličeno je in-engine cut scenama koje dobijate posle svake veće akcione deonice u igri. U okviru njih imaćete prilike da gledate bukvalno sate materijala koji podsećaju na karikirane fragmente Spilbergove serije „Band of Brothers”. Naravno, da su ti segmenti voljno karikirani problema ne bi bilo, ali problem leži u očajničkom naporu programera / story dizajnera / whatever da priču o naredniku Matu Bejkeru i njegovom odeljenju padobranaca učini ozbiljnom i srceparajućom. Dijalog za dijalogom koji prethodi monologu i refleksiji, u kojima Met i ekipa pate, teše, prete, šale se, streme, strahuju, kriju, briju, ukazuju, upozoravaju, gnevno odlaze neshvaćeni, ginu i bivaju nezaboravljeni, postaju žrtve sopstvenih strahova, zabluda i slomljenih snova, šalju proplamsaje misli svojima kući, žrtvuju poslednju suzu verenici sa one strane Atlantika, svađaju se i mire pod uticajem borbenog stresa... Izgubio sam tok misli...

Uopšte se ne šalim kada kažem da će vam od ovoga proraditi creva ili pesnica ka monitoru. Da li ste ikada primili funny mejl o Zemuncu koji je gledao „Gospodara prstenova” i Hobite video kao četiri bijedna homosa koji samo plaču i beže pod skute ljudi iz Gondora? Takav lik bi posle 10 minuta igranja BiA: Hell’s Highway bukvalno eksplodirao i zatim crevima i limfom zasuo širi rejon grada. Snaga negativne percepcije materijala koji će vam biti prezentovan nema nikakve veze sa eventualnom labilnošću igrača ili mržnjom prema Amerikancima – niko normalan, pa čak ni delimično normalan, neće biti u stanju da se indentifikuje sa protagonistima igre. Matu Bejkeru i ostalima nećete želeti smrt: želećete da ih vidite kako ih opasuju sa 20 kg eksploziva, mažu uljem, ubacuju u kazan sa tarantulama i kuvaju nekoliko sati na 150 stepeni. Rat jeste tragedija, ljudi na njega reaguju najčešće negativno, ali niko ne želi da igra ratnu igru u kojoj su glumci sramno-patetični, glupavo-indiferentni, ljigavo-polutečni slinavci, koji muču i balave bez $%&#&%$ prestanka.

Manji deo sadržaja igre predstavlja igru, a taj segment po kvalitetu ne spada u kategoriju veću od potpunog proseka. Malo šta se izmenilo u odnosu na prvi nastavak Brothers in Arms, sa izuzetkom zaklona koji je sada, u zavisnosti od tipa, moguće uništiti: drvene ograde lako se i brzo raspadaju koncentrisanom paljbom iz automatskog oružja, dok vreće sa peskom nestaju posle jednog pogotka raketom iz bazuke. Gameplay je ostao potpuno identičan, ali interesantna kombinacija taktičke mehanike i akcije, koja je 2004. godine delovala sveže i novo, sada ne predstavlja big deal. Akcija/taktika, koja se u većini misija svodi na manipulaciju vatrenim timovima u okviru odeljenja (mitraljez, bazuka, assault...) i njihovo prostorno raspoređivanje, ima totalno nerealan karakter jer protivnici, bez izuzetka, na vaše borbene poteze reaguju isključivo pasivno, bežeći od zaklona do zaklona ili saginjući glavu usled suppresion fire efekta. Potpuna pasivnost nemačkih vojnika, koji nikada (ali apsolutno nikada) neće preduzeti juriš ili opkoljavanje kao protivtežu vašim manevrima, deluje još gluplje u kontekstu operacije koja je obrađena u igri.

Market Garden, neuspela kombinacija masovnog padobranskog desanta i oklopnog špica, koja je trebalo da obezbedi invazionu trasu u industrijsko srce Nemačke, u potpunosti je razbijena dinamičnom kontra-ofanzivom Waffen SS kampfgrupa, koja je upravo sistemom lukavih, brzih i očajničkih manevara bukvalno matirala Saveznike. Način na koji je Market Garden predstavljen u igri toliko je glup i istorijski besmislen da se graniči sa zločinom, ne samo zbog pasivnosti protivnika, već zbog misija koje od prvog do poslednjeg poglavlja bivaju predstavljene kao uspešna ofanziva i nezadrživo napredovanje Saveznika, uz završnu FMV tiradu o izgubljenoj bici, koja deluje kao vankontekstna fusnota bez previše smisla.

Iako 3D engine deluje impresivno posmatran u formi screenshotova u časopisu, na „terenu” nije ništa posebno: destruktivnost je svedena isključivo na određene tipove zaklona, dok sve ostalo ostaje imuno na rakete i granate, pa čak i na paljbu iz tenka (u dve ili tri misije sešćete za komande Šermana), što najveću (i jedinu) novinu BiA franšize čini potpuno irelevantnom.

Miodrag KUZMANOVIĆ