New Earth potvrđuje da pravilo „koliko para toliko i muzike” u industriji igara treba zameniti pravilom „čak i malo muzike je ponekad pakleno skupo”. Nastavak pomalo zaboravljene strategije Perimeter ne samo da ne opravdava svoju cenu od tridesetak dolara, već ta suma predstavlja uvredu za sve, a pogotovu za one koji su umeli da cene inovativnost originalne igre. Ko se seća ovog RTS-a, objavljenog pre pet godina pod okriljem Codemastersa, zna da je tada doneo mnogo novina. Jedini zaista krucijalni problem bilo je sporo uhodavanje, zbog čega su se na igri zadržavali samo tvrdokorniji gejmeri. Bez obzira na sve, imao je šlifa.

Imajući u vidu posledice porođajnih muka implementacije inovacija u prvom Perimeteru, bilo je jasno da Nova Zemlja ne može biti igra sa sličnim prijemom među igračima. Razvojni tim KDV Games mogao je da nas razreši te muke, tj. da osmisli mehaniku baziranu na osnovnom konceptu iz originala, koja će biti zarazna za većinu ljudi, i time igru zakuca u vrh žanra... ili da, jednostavno, pukne. Nažalost, dogodilo se ovo drugo. Da bi se što bolje razumeo potpuni krah potencijala nasleđenog iz prošlosti, najbolje je pomisliti na Deus Ex 2 i to pomnožiti sa deset.

Priča se nadovezuje na original. Svi narodi su se ujedinili pod kišobranom nove kaste duhovnih ljudi koji su spojili religiju, ezoteriju i nauku i prosto hipnotisali čovečanstvo, koje je krenulo u istraživanje mreže paralelnih svetova u potrazi za novim domom. Međutim, novoistraženi prostor tretirao je došljake kao strana tela. Tako je počeo rat sa rasom poznatom kao Scourge. U nastavku, poprište svih okršaja je planeta poznata kao Nova Zemlja, koja je i poslednja destinacija međudimenzionalne kosmičke golgote naroda naše matične planete. Na ovaj svet pristigle su dve zaraćene frakcije neinspirativnih imena: Exodus i Harkback. Ljudi iz Exodusa žele da ostanu na novootkrivenoj planeti, dok Harkbackovci smatraju da su obmanuti podatkom da je Zemlja morala da bude napuštena i žele nazad. Ostaje samo pitanje čemu onda rat? Zašto se prosto ne pokupe i ne vrate? Originalna igra zaista je imala više nego zadovoljavajuću priču. Ovde je pak sve svedeno na sufizam i demagogiju ili, jednostavnije, na dosadno lupetanje pomenutih duhovnika tokom brifinga.

Međutim, priča nije segment koji je najviše propatio... Ono što je stari Perimeter činilo posebnim, morfing jedinica i taktička modifikacija reljefa, ovde su maksimalno uprošćeni umesto da budu unapređeni. Tako je protraćena idejna baza na kojoj bi bili zahvalni mnogi veliki razvojni timovi i izdavači. Najsmešnije je to što se marketing za New Earth upravo vrti oko manipulacije pejzažima, koja je tek bleda senka tehnike iz prethodne igre. Exodus, jedna od dve frakcije kojima je moguće upravljati, može da opstane samo na suvom, ravnom zemljištu. Zamislite, nepojmljivo napredna tehnologija koja obezbeđuje putovanje kroz prostranstva univerzuma raspadne se u paramparčad kad se malo nakvasi! Harkback, pak, opstaje samo na vodi: ako im se zgrade malo nakvase, propadaće do tačke rušenja. U Perimeteru je manipulacija reljefom zahtevala taktičko razmišljanje i predstavljala je pravi izazov. U nastavku su mape, uglavnom, veoma male, a sve se svodi na to da ostanete suvi ili mokri, a da teren protivnika teraformirate u vaš matični ili da ga prosto uništite. Ovo drugo je ponekad veoma jednostavno i, uz upotrebu adekvatnog superoružja, može biti postignuto u prvim minutima misije. Sasvim obrnuto, ako dozvolite mrskom neprijatelju da se razmili po mapi, razvijaće se toliko brzo da će biti veoma teško istrebiti ga. Na raspolaganju su osnovne light, medium i heavy jedinice i, osim vizuelne razlike, funkcionalno su istovetne za obe frakcije. U originalnoj igri su jedinice bile raznovrsnije, a pravilan tajming aktivacije njihovih funkcija omogućavao je znatnu prednost. Mogle su i da se spajaju u veće superjedinice. U Perimeteru 2 blagovremeno reagovanje svodi se na prostu transformaciju kopnenih u vazdušne jedinice, u zavisnosti od prirode protivnika.

Izgradnja je veoma brza, ali zahteva konstantno angažovanje kroz celu misiju, tako da je borba stavljena u drugi plan i veoma je automatizovana. Jednoličnost jedinica otežava selekciju, a prečice ka njima su neinspirativno dizajnirane, te ne samo da liče jedna na drugu, već njihov izgled uopšte na asocira na tip jedinica kome vode. Najneiskorišćeniji aspekt kontrole je Providence, ruka duhovnika koja kopa ili podiže reljef prema potrebi. Nažalost, ne ostaje mnogo vremena za korišćenje dotičnog oruđa, a nešto je pošlo naopako i u procesu od ideje do realizacije. Ruku na srce, igra na momente može biti zanimljiva, izazovna i dinamična, ali ta osećanja bivaju brzo razbijena različitim frustracijama.

Dok je u prvom delu sakupljanje resursa i izgradnja energetskih mreža zahtevala strateško planiranje, ovde je sve jednostavno: izgradnjom svakog generatora širite svoj energetski kapacitet, koji trošite na druge zgrade, istraživanje i proizvodnju jedinica. Međutim, kada govorimo o izgradnji, moramo da pomenemo neverovatan disbalans između dve frakcije: Harkback može da gradi svuda po vodi, a Exodus je osuđen na ravan, neukaljan teren. Zamislite situaciju u kojoj vam je baza ugrožena. Jedina nada je brza izgradnja turreta, svi uslovi za to postoje, a vi ubadate i pokušavate da pronađete prostor na kojem je to moguće duže nego što je potrebno da se sakupi energija i završi izgradnja; u kasnijim fazama misije ona može postati i nemoguća. Druga frakcija sa tim nema problema – svugde gde je voda, izgradnja je moguća. Lista neravnoteže frakcija tu se ne završava: superoružje jače je kod Harkbacka, voda se nalazi i na vrhu planine, a sa Exodusom ne možete preživeti u dubljoj vodi. Opet, mnoge stvari su jeftinije kod Harkbacka... Postavlja se pitanje da li je razvojni tim uopšte testirao finalni proizvod?

Vizuelno, igra je manje dopadljiva od prethodnika. Bilo je lepših strategija i pre pet-šest godina. Teren je neverovatno siromašan. Veći trud je uložen u dizajn Harkbackovaca. Zvuci rata bukvalno ne postoje, odziv jedinica je dosadan, a muzika je „must mute”. Glas spirita iz brifinga je iritantan, a ni izgovor mnogih reči nije baš veseo (Scourge, npr.). Sve u svemu, ambiciozni amateri bi sa licencom franšize ovakvog potencijala napravili bum, dok su je ljudi iz KDV-a sahranili.

Ivan VESIĆ