Šta se dobija kada jednostavan ali interesantan konzolni RTS, obogaćen sjajnim sistemom glasovne kontrole, konvertujete na PC, platformu čiji korisnici poseduju dvadeset miliona kombinacija zvučnika, slušalica i mikrofona? Dobijete neverovatan mess, eto šta. Kompletna poenta i osnovni sales-point EndWara u verziji za Xbox 360 i PS3, sistem glasovnog upravljanja jedinicama preko standardizovanog seta opreme (uz svaki Xbox 360 dobijete default MS headset sa mikrofonom), koji je tako sjajno funkcionisao na konzolama, u PC verziji pati od veoma, veoma ozbiljnih problema. Ako igri oduzmete ovo i stavite sebe u situaciju da akcijom komandujete putem miša i tastature, dobijate sasvim prosečan RTS, koji ni zdrava doza klensijevštine ne može da iščupa iz sivila potpunog proseka.

PC verziju EndWara testirali smo sa tri potpuno različite kombinacije slušalica i mikrofona: Logitech ClearChat Stereo (koji koristimo po defaultu, jer je lagan i elegantan), Genius HS 02B (koji se kiselio na polici pošto mu je riknula leva slušalica) i no-name headset od 400 dinara. Svaki je po defaultu imao potpuno različite mic outbound vrednosti, tako da je pre upuštanja u igru valjalo podesiti mic u Windowsu i proći desetominutni proces kalibracije u samoj igri. Guess what? Ni jedan nije radio kako treba. Sistem za komandovanje glasom, koji je u drugoj Tom Clancy igri za april radio solidan posao (HAWX), funkcionisao je iz prostog razloga što se sve komande sastoje od jedne reči, nalik na „weapons” ili „engage”. EndWar je začkoljicama tipa „Unit two, attack hostile four” jednostavno odbijao da radi kako treba: problem se uvek javljao u drugoj ili trećoj reči koja je iskakala iz „optimum” zone (anomalija koja se javljala još pri kalibraciji) i tako celu komandu činio nerazumljivom. Problem će verovatno biti još izraženiji kod igrača sa nepravilnim akcentom. Mi smo odustali nakon 45 minuta i prešli na mišonju i tastaturu i, za svaki slučaj, učitali sejv od pre nekoliko meseci na Xboxu 360. Na konzoli je sve radilo bez greške...

Hronološki smešten u trenutni „kraj” Klensijevog tajmlajna, obrađenog u igrama sa potpisom čuvenog tehno-triler autora, EndWar donosi kulminaciju stealth koškanja između supersila: u svetu u kome su izvori sirove nafte konačno presušili, Amerika, Rusija i Ujedinjena Evropa odlučuju da zarate jedni sa drugima. Posle pripremne mini-kampanje, u kojoj ćete voditi jedinice sve tri strane zarad upoznavanja sa gameplay mehanikom, otključaćete „WWIII” i napraviti izbor supersile iz čije perspektive želite da pokorite ostatak sveta. Bez obzira na odabranu stranu, kampanja i strategija u misijama biće potpuno identične, razlikujući se samo po ličnosti i akcentu komandanta koji vas brifinguje. Kampanjske misije, projektovane u pseudo nelinearnom maniru (kompjuter generiše nekoliko opcija u zavisnosti od taktičke situacije) na 3D mapi sveta, dolaze u četiri kategorije: assault, conquest, siege i raid, što predstavlja minimalno različite varijante napada i odbrane, sa ili bez obaveznog osvajanja satelitskih uplink lokacija (koje podseća sistem korišćen u Battlefield igrama).

Akcija (tj. taktika) u misijama veoma je jednostavna i podleže drastično simplifikovanim pravilima za borbenu upotrebu jedinica. Tenkovi EndWara bez teškoća uništavaju oklopne transportere, transporteri su smrtonosni za helikoptere, helikopteri su ubistveni za tenkove... Pešadija je dobra protiv bilo koje vrste jedinica ukoliko se bori iz zaklona (zgrada, ograda i slično), a artiljerija je odlična protiv kopnenih jedinica na distanci, ali bespomoćna u bliskoj borbi. I to je sve. Nikakvo posebno žongliranje, osim proste naredbe „ti napadni tog” nije potrebno, a jedina prednost koju imate usled kontrole putem miša i tastature svodi se na mogućnost preciznijeg pozicioniranja jedinica u prostoru. Ovo je prilično bitno za (veoma) ranjive borbene helikoptere, koji će ka cilju uvek kretati najkraćim putem i stati u hover mod kad im protivnik dođe u domet, potpuno ignorišući eventualno pristustvo transportera koji ih polivaju sa strane, a koje bi sa lakoćom izbegli jednostavnim repozicioniranjem.

Najveći problem igre, usko vezan za teškoće sa glasovnom komunikacijom, jeste kamera, koja ne dozvoljava slobodno skrolovanje bojišta. Naredbe za napad, koje biste izdavali prostim izgovaranjem brojeva, „manuelno” ćete nabadati krajnjom mukom i loviti pikseleda, upravo po ekranu (udaljena jedinica je predstavljena crvenom oznakom širine jedan milimetar). Alternativa oličena u korišćenju 2D komandnog interfejsa, koja zahteva da u borbu povedete komandno vozilo (koje zauzima slot za nešto što leti ili puca) prilično je jadna, jer svodi igru na neki gikovski wargame iz ranih devedesetih godina prošlog veka.

Miodrag KUZMANOVIĆ