Sharp LC-40LE361EN-BK i Toshiba 48T5463D

Razvoj svake nove generacije televizora, pogotovo otkad se nazivaju „pametnim”, svake godine je sve skuplji i skuplji. Takmičenje da se sve više i više funkcija ugradi u nove modele postaje pomalo besmisleno, pogotovo kada se samo prisetimo osnovne funkcije televizora za većinu nas: da se opustimo i pogledamo svoju omiljenu seriju, film ili utakmicu. Većina korisnika, u početku, oduševljeno isprobava najrazličitije aplikacije i oduševljava se raznim pametnim rešenjima koja omogućavaju istovremeno praćenje Facebooka, teleteksta sa kladionicom, YouTube videa smešnih mačaka ili pasa, do surfovanja vebom ili igranja najraznovrsnijih igara. Naravno, vremenom se krug sužava na nekoliko zaista korisnih aplikacija, a naposletku isplivavaju njegovo veličanstvo YouTube i kolekcija neodgledanih filmova kao osnovni izvor zabave koju naš dragi „pametnjaković” može da nam pruži. Da li onda zaista postoji potreba da se ulaže velika količina novca za opcije koje uglavnom nećemo koristiti?

Kako smo do sada predstavljali mahom top modele raznih proizvođača pod „izgovorom” da su jeftiniji modeli samo osiromašene verzije najskupljih modela, odlučili smo da proverimo kako stoje stvari među najosnovnijim modelima koji još uvek imaju prefiks „Smart”?

Nije nikakva tajna da se mnogi proizvođači dovijaju na razne načine da smanje troškove i izdrže najezdu modela koreanskih proizvođača. Japanski proizvođači mahom sklapaju svoje modele u nekoj evropskoj zemlji, ali zadržavaju proizvodnju ključnih komponenti u svojoj matičnoj zemlji, svojevrsni mehanizam kontrole kvaliteta krajnjeg proizvoda. Philips je, na primer, prodao sopstveni razvoj LCD panela pa mahom ugrađuje LG panele u skuplje modele, ali još uvek radi na razvoju elektronike za televizore i samouvereno tvrdi da će biti najbolji u tome...

Ova kombinatorika u proizvodnji ostavlja dosta mesta za popularne teorije zavere, pogotovo kod nas. Ko je i kako uštedeo na kom proizvodu i da li će to uopšte da radi kako treba, osnovne su nedoumice. Najčešća je pretpostavka da takvi proizvodi uglavnom ne vrede novca uloženog u njih, da će raditi koliko traje i garancija, i da niko posle toga neće biti u mogućnosti da ih servisira. Zapravo, jedna od ideja ovog testa je da pokušamo da vam predočimo još jedan način gledanja na ovu problematiku. Da li je sve tako loše kao što bi mnogi „na prvu loptu” pomislili, samo zato što se radi o entry level modelima?

Čemu ovoliki uvod u opis dva televizora koji predstavljaju takozvani početni/osnovni segment „smart” televizora? Odgovor leži u činjenici da su oba napravljena u istoj fabrici u Turskoj, a samo su brendirani drugačijim imenima. Pomenuta fabrika se zove Vestel i proizvodi LCD (ranije i CRT) televizore nižeg cenovnog razreda za mnoge svetske proizvođače. JVC, Sharp, Toshiba, Hitachi, Philips, Hyundai, Orion, Daewoo, Telefunken, Sanyo su samo neka poznatija imena koja brendiraju Vestel televizore kao svoje. Da li je to loše za krajnjeg kupca? Mi mislimo da nije, iz više razloga.

Kao prvo, ovo snižava cenu uređaja mnogo brže nego da su ga kompanije same razvijale i proizvodile. Sve ulazi u krajnju cenu, pa i transport, ako su u pitanju proizvođači sa druge strane globusa. Druga stvar koju treba imati na umu je servis takvih uređaja. Samim tim što su masovno proizvođeni znači i da će više različitih servisa i firmi duži niz godina moći da servisira dotične televizore. Još bitniji momenat je što će rezervni delovi biti identični i međusobno kompatibilni pa bi i to trebalo da smanji cenu održavanja. Zamislite samo koliko košta rezervni deo za neki skuplji TV koji je u maloj seriji prodat kod nas? Naravno, ljudi koji kupuju takve modele verovatno ne razmišljaju puno o tome, ali prosečan građanin ove zemlje debelo kalkuliše koja kola će da kupi, koliko košta redovno održavanje, koliko rezervni delovi pa što ne bi tako rezonovali i za električne uređaje?

Da konačno vidimo šta to pružaju naša dva blizanca sa testa. Model brendiran Sharpovim imenom je jeftiniji, (jer je) manje dijagonale i sa nešto manje priključaka, što se jasno vidi u priloženoj specifikaciji. Slika je dobrog kvaliteta za ovaj cenovni razred. Osnovna, fabrička podešavanja kontrasta, osvetljaja, oštrine, jačine pozadinskog osvetljenja itd, pomalo su ekstremna za naš ukus pa smo našli neki kompromis u kome slika izgleda što bolje i prirodnije. Filmski mod sa malo pojačanim osvetljenjem, sasvim smanjenom oštrinom i filterom za šum dao je najbolje rezultate. Jačinu pozadinskog osvetljenja smo menjali u zavisnosti od doba dana. Maksimalno, kada sunce direktno osvetljava prozore, sve do minimalnog podešavanja u večernjim satima. Uglovi vidljivosti su malo manji od onoga što smo navikli da viđamo kod top-modela: na malo većem uglu od 60 stepeni dolazi do blage desaturacije boja. Oduševilo nas je okretno postolje kod Sharpovog modela, tako da TV može da se zaokrene i jednostavno prilagodi mestu sedenja u prostoriji. Verovatno zbog veličine panela, ova funkcija je izostala na Toshibinom modelu. Kao i obično, ostatak redakcije (i slučajni prolaznici) poslužili su kao zamorčići i suptilno su ispitivani šta misle o kvalitetu slike, zvuka ili bilo čega što bi u tom trenutku bilo aktuelno na ekranu. Pozitivno je da većina nije primećivala desaturaciju boja (do nekih već ekstemnih uglova gledanja za bilo koji LCD TV). Većini je zasmetao kvalitet zvuka koji je prilično slab kod oba modela. Srećom, na TV je moguće priključiti i jeftinije „kompjuterske” aktivne zvučnike (poželjno sa wooferom), dovoljno je samo u opcijama promeniti opciju izlaza za slušalice u „line out”. Za sve one koji poseduju pojačalo, tu je i digitalni audio izlaz. Toshibin TV ide i korak dalje pa se među priključcima sa zadnje strane nalazi i konektor za eksterni (aktivni) woofer, što je veoma pohvalno.

„Digitalizacija je stigla”, ori se sa svih strana ovih dana. Oba televizora su spremna i kompatibilna sa DVB-T2 standardom i sa lakoćom su skenirali sve digitalne kanale u etru. Kvalitet slike digitalnih kanala je dobar i za vreme testiranja nije bilo neželjenih prekida u prijemu ili „ukockavanja” slike, što je veoma dobro sa obzirom na to kako smo (loše) postavili antenu zarad simuliranja otežanih uslova za prijem. Poslastica je što tjuneri ugrađeni u ove modele mogu da primaju i digitalne kablovske kanale (DVB-C), ako imate sreće da živite tamo gde kablovski operater emituje neskremblovano unutar mreže. Uspeli smo da memorišemo oko 70 digitalnih kablovskih kanala uključujući i RTS-HD. Moguće je memorisati i analogne TV kanale, ali ova funkcija će uskoro postati deo istorije.

„Pametne” funkcije se pozivaju posebnim tasterom na daljinskom upravljaču (koji se razlikuju samo po boji), a tu su i posebni tasteri za YouTube i Netflix. Moguće je i instalirati dodatne aplikacije, a verujemo da će u budućnosti biti i veći izbor na raspolaganju.

Media plejer je takođe dobar. Kretanje kroz direktorijume je intuitivno, ponuđeno je nekoliko različitih prikaza, a nama se najviše svideo jedan koji podseća na Total Commander. Plejer se odlično snalazio i sa puštanjem MKV fajlova, pa su i oni najzahtevniji korektno reprodukovani. DTS zvuk nije podržan.

Oba televizora predstavljaju dobar odnos cene i kvaliteta. A ako bismo ih poredili sa automobilima mogli bismo da kažemo da kupujete model koji je odobren od velikog broja proizvođača i za koji će podrška kasnije u budućnosti biti veća nego kod većine drugih modela na tržištu. Alternative uvek postoje, a ova ima širu podršku.

Zoran OLUIĆ