Svako ko se ozbiljno suoči sa početnom verzijom neke Paradoxove grand strategije, na kraju tog doživljaja trebalo bi da dobije crvenu beretku, istu onu koja sleduje komandosima Sayeret Matkala nakon marša kroz pustinju od 80 kilometara. Njihove igre su složene, zaguljene i prepune varijabli, tako da kilometri minskog polja po kojima igrač baulja nisu rezultat opuštene nemarnosti developera, već tačke u razvojnom procesu na kojoj se vratnice igre otvaraju publici. Prema mom viševekovnom iskustvu s tim zlim seksi Šveđanima, igru lansiraju u poslednjoj trećini razvoja, ne iz ohole obesti, već zbog nasušne potrebe za povratnom spregom koju može da ponudi samo igračka zajednica. Jedino im zameram što jasno i eksplicitno ne kažu da u prodaju puštaju ranu beta verziju – sumnjam da bi im bilo ko zamerio imajući u vidu da će nakon godinu-dve ta sluzava gusenica evoluirati u predivnog leptira. Gotovo svaka njihova igra sledila je ovaj obrazac, a najsvežiji primer jeste Stellaris, koji je za dve godine neprekidnog peglanja i dopunjavanja postao sasvim drugačija, neuporedivo bolja igra.

Imperator: Rome nije zamišljen kao radikalni eksperiment s novim gameplay momentima poput Stellarisa, već kao mešavina i nadogradnja ideja i koncepata iz drugih Paradoxovih igara, pre svega Europe Universalis i Crusader Kingsa. Zapravo, najpoštenije bi bilo reći da je ovo nastavak Europa Universalis: Romea, kom su dodati atributi CK2 koji se tiču odnosa s likovima i na koji su nalepljeni novi sistemi resursa, trgovine i populacije. Nesrećni novi sistemi resursa, trgovine i populacije. Evo, nisam ni počeo, a već bih nešto da menjam, čupam i sadim...

Imperator: Rome počinje 18 godina nakon smrti Aleksandra Makedonskog. Rimska republika se još nije proširila van centralne Italije, Kartagina je dominantna sila na Mediteranu, Egiptom i većim delom Azije vladaju Aleksandrovi generali koji su osvojene teritorije podelili između sebe... Možete da izaberete bilo koji entitet iz tog perioda koji želite da vodite, bez obzira na njegovu veličinu i istorijski značaj – ima ih nekoliko stotina i podeljeni su po sistemu vladavine na republike, monarhije i plemena. Ako izaberete nekog od glavnih plejera kao što su Rim, Kartagina, Frigija ili Egipat, imaćete više „začinskih” momenata, istorijskih dilema i scena nego ako igrate s nekim anonimnim plemenom iz centralne Azije koje plaća danak obližnjoj imperiji i ne sme da pisne bez njenog amina.

Kao što sam maločas naveo, igra je hibrid imperijalne strategije iz Europe Universalis i „ličnosno-dinastičke” kombinatorike viđene u Crusader Kingsima. Oba elementa su plića nego u tim igrama, što se pre svega odnosi na mehaniku odnosa s likovima i porodicama koja je relativno bez posledica. Da ne idem u prevelike detalje, reći ću samo da je sistem nedovršen na nekoliko ravni, od nedostatka porodičnih stabala, preko lako kupljive lojalnosti problematičnih likova, pa do brojnih metoda eliminacije onih koji vam se zamere bez konsekvenci. Naprosto, ovaj segment igre ne da nije završen već nije ni odmakao od početnog definisanja uloge i smisla.

Cilj igre birate sami, ali se praktično svodi na različite obime i pravce osvajanja, takozvanog „farbanja mape u vaše boje”, kako se to kolokvijalno kaže. Regrutovaćete trupe, fabrikovati casus belli, tražiti saveznike i žrtve za svoje teritorijalne ambicije... Regrutacija trupa i ratovanje naoko su identični kao u ranijim Paradoxovim igrama, razlikujući se u potrebi za resursima radi regrutovanja određenih jedinica – teške pešadije nema bez gvožđa niti konjice ima bez konja. U zavisnosti od sastava trupa i terena, možete da birate defaultnu taktiku za svaku armiju – opkoljavanje konjicom na otvorenom efikasnije je od frontalnog udara konjicom u brdima, na primer.

Već ovde, nažalost, vidimo nagoveštaj prilično krupnog problema s igrom – nedovoljne različitosti među entitetima koje igrate. Svaka imperija, tribalna zajednica, kraljevina ili štagod ima identične jedinice, koje se zovu i ponašaju isto, razlikujući se u procentualnim bonusima (+10 na napad teške pešadije, recimo) koji se otključavaju tokom igre. U mornarici je stanje još gore, jer na svetu postoji samo jedna vrsta broda, trirema, koja je istovetna i za keltska plemena, Rimljane, Induse, Kananite, Jevreje i bilo koga drugog. For Krajst sejk, Paradox, čak je i drevni Legions of Death iz 1986. (ZX Spectrum), jedna od prvih strategija u mom mladom životu, nudio izbor između bireme, trireme, kvadrireme, kvintoreme i heptaresa u strateškom simuliranju rata između Rima i Kartagine. Ovaj segment igre nije ništa drugo do tupa lenjost.

U pauzama osvajanja bavićete se trgovinom, logistikom i populacionom politikom, elementima koji su takođe isti za ceo svet. U igri postoje četiri tipa stanovništva koji mogu da egzistiraju na svakoj teritoriji: robovi, pripadnici plemena, slobodnjaci i građani. Svaka kategorija doprinosi jednoj od strateških stavki: od broja robova zavisi porez i proizvodnja resursa na teritorijama, slobodnjaci figurišu kao manpower, dok građani doprinose istraživanju i novcu koji ubirate od trgovine (pripadnici plemena imaju kombinovane, „od svega po malo”, bonuse). Svaki tip populacije dobija dodatne bonuse od četiri tipa objekata koji mogu da se grade na svakoj teritoriji (recimo, trgovina ima koristi od pijaca, a regrutaciono ljudstvo od kasarni). Ovo bi sve zvučalo nategnuto i da se radi samo o Rimu, ali s obzirom na to da važi za ceo svet, takođe spada u problem vezan za nedostatak različitosti među narodima i civilizacijama. Svaka kategorija populacije ima stepen zadovoljstva koji zavisi od mnogih faktora, a čije ignorisanje može da dovede do problema, ali ni ovaj sistem ne deluje završeno. Na primer, ako robove „unapredite” u slobodnjake (treba vam manpower za rat), čime im efektivno dajete slobodu, lako vam se može desiti da samo prelijete populus u kategoriju koja je iz ovog ili onog razloga nezadovoljna. Helou, bivši sužnji, oslobodio sam vas, dajte mi makar ikonicu s osmehom u narednih pet godina...

Trgovina u igri je složena rabota od koje zavisi mnogo toga, a pre svega regrutacija trupa i raznovrsni ekonomsko-borbeno-socijalni bonusi. Veliki minus tiče se nepostojanja trgovačkih ruta, jer se sve odvija trenutno i automatski, kao da se roba teleportuje s jednog na drugi kraj sveta. Nisu vam bitne čak ni luke, a koncepti nalik na Put svile ovde jednostavno ne postoje.

Sledeći esencijalan faktor u strateškom planiranju jesu četiri „obnovljiva resursa”: vojni, civilni, oratorski i verski, čiji priliv zavisi (pre svega) od sposobnosti i statistika vladara. Vojne poene koristite za otključavanje borbenih bonusa za trupe, civilne za razne civilne stvari (recimo, unapređivanje populacije), oratorstvo je resurs kojim menjate zakone u državi, trošite na diplomatske akcije i razne odnose s likovima i tako dalje... Zgodni koncepti, pomalo apstraktni i ponekad nelogični. Ako, recimo, želite da potkupite nekoga (opcija „bribe”), umesto ličnog ili državnog zlata koristićete poene oratorstva.

Taktički AI je solidan, strateški problematičan... Mnoge velike imperije ponašaju se vrlo pasivno, dozvoljavajući vam da ih otvoreno zajebavate i štrpkate im teritoriju, ali kad ih konačno razljutite, možete očekivati solidan izazov u čisto taktičkom smislu. Moja partija s Judejom („ironman” mod sa jednim sejvom) vrlo neslavno se završila pošto je velika Frigija, umorna od mojih lokalnih osvajanja, digla vojsku i zauzela Judeju i Galileju. Oy, vey!

Da li ima smisla nabaviti Imperator: Rome u problematičnom stanju u kom se trenutno nalazi? Ekstremno individualno pitanje... Moja praksa sa Paradox igrama uvek je ista – kad se pojave, igram ih maksimalno nedelju dana, a onda ih odložim do sledeće kalendarske godine, kad se obično vrlo prijatno iznenadim. Iako deluje kao da se raspada po šavovima i da mu definitivno nema spasa, nema nikakve sumnje da će Paradox ponuditi tonu DLC-a kojima će progresivno proširivati sadržaj i redizajnirati ključne sisteme u igri. Obećali su da će tom procesu pristupiti na isti način kao što su nudili unapređenja za Stellaris, gde je svaki DLC bio propraćen besplatnim patchom koji je revidirao mehaniku igre. Ovo je, naravno, mnogo poštenije od sistema koji je korišćen u nadogradnjama Europe Universalis, te iz tog razloga Imperatoru dajem ocenu koja je viša za deset poena od one koju zaslužuje u maju 2019. Mali sentimentalni poklon i zalog za bolju budućnost koja će sigurno doći...

Miodrag KUZMANOVIĆ