Iz poljskog tima Feardemic stiže nam ovaj omaž survival horror naslovima stare škole. Kada kažemo „stara škola”, ne mislimo čak ni na početke serijala Resident Evil, već prvenstveno na slavni Alone in the Dark. Nažalost, The Padre je na trenutke toliko neudoban za igranje, da deluje kao da je i doslovno napravljen 1992. godine.

Čim pokrenete ovu igru odmah je uočljivo i jedno odstupanje od očiglednih uzora – ovo je horor komedija. Kao što član „the” u naslovu ove igre sugeriše, naš padre nije običan sveštenik. Naprotiv, u pitanju je opasni borac protiv demona i drugih nečastivih pojava. Na početku igre, naš the padre (poznat i kao Alexander) dobija zadatak da uđe u trag svom bivšem mentoru Benedictusu, koji je istraživao tajnu izvora večnog života. Nažalost, kako je moj imenjak bio uveren da ga očekuje lak zadatak, nije poneo nijedno oružje iz svog opsežnog arsenala za borbu protiv zlih sila. A ono bi mu svakako koristilo u borbi za goli život koja ga očekuje unutar drevnog zdanja koje mu je, prirodno, zadelovalo kao savršeno mesto u kojem bi prenoćio pre nego što nastavi potragu za ocem Benedictusom. Igrom slučaja, zdanje je ukleto, a pominje se i nekakva fontana...

Iako verujemo da to nije bila namera autora, činjenica je da zaplet, dijalozi i humor ove igre u velikoj meri pripadaju „pravcu” trasha. Srećom, to nije veliki problem, jer se autori nisu ni trudili da naprave neku visokoparnu komediju. Moćni padre je pun badass replika, a i izgleda da je u toku sa svim relevantnim horor naslovima u poslednjih 50 godina, pošto je izrazito sklon citiranju poznatih dela iz oblasti horora. Sve to u mom slučaju nije previše često vodilo do smeha (možda zbog toga što padre nije posebno harizmatičan), ali je svejedno teško da vam ovakav pristup ne bude simpatičan. Utisak bi svakako bio bolji da dijalozi uglavnom nisu napisani na lošem engleskom, ali to onda više ne bi bio ovako simpatičan trash...

Glavni razlog zašto verujemo da autori ipak nisu hteli da pređu granicu koja odvaja „ozbiljno” delo od trasha tiče se povremenih dramskih situacija, koje bi u igračima trebalo da izazovu neku drugu reakciju pored blage zabavljenosti. Nažalost, scenario ove igre je takav konfuzni haos da upuštanje u neku ozbiljniju analizu deluje suludo koliko i sama priča... Neki stilski elementi, poput uvodne međuanimacije preko koje je prevučen filter koji asocira na (pra)stare filmske klasike, ukazuju na to da je ovo jedna veoma samosvesna igra (kao da je bilo potrebno još dokaza pored ogromne količine referenci), ali čini se da su autori ipak više ciljali ka nekom B (a ne Z) ugođaju.

Sve to ipak jeste simpatično, no od naših simpatija nema ’leba, već je u slučaju ove igre bilo potrebno i da ona bude zabavna. Što je najgore, The Padre je zapravo vrlo dobro osmišljena igra koju, nažalost, „sahranjuju” čudne dizajnerske odluke i očajno rešena borba. Kamera je statična, a njen ugao možete ručno da menjate pritiskom na odgovarajući taster (’Space’ u verziji za PC), ili pak da se oslonite na „nevidljivog reditelja” koji sam menja ugao u zavisnosti od dela prostorije u kojem ste se našli. Pored tastera ’Space’, koristićete još i levi klik miša kako biste izdavali naredbe padreu i manipulisali predmetima iz inventara, kao i desni klik miša koji se koristi za blokiranje tokom borbe. Sama mehanika igranja sastoji se od tri aspekta: istraživanja, rešavanja zagonetki, i borbe. Od te tri stvari, istraživanje je ubedljivo najzanimljivije. Grafika koja podseća na karikature, urađena pomoću voxela, istovremeno je i lepa i retro, i zadovoljstvo je videti svaku sledeću prostoriju. Tome doprinosi i manje-više uobičajena, ali svejedno prijatna „okultno-hororična” ikonografija. Zagonetke su većinom inventarskog tipa, a tu je i određeni broj logičkih mini-igara. Generalno, misaoni problemi u ovoj igri su dobro osmišljeni i relativno jednostavni, ali tu je i nezanemarljiv broj... čudnih rešenja.

Nažalost, kada dođe do borbe (što se često dešava), lako može da se desi da poželite da ugasite ovu igru i da je više nikad ne vidite. Sama borba je osmišljena tako ultrajednostavno da nije ni bilo šanse da bude posebno zabavna (blokiraj dok protivnik ne udari, uzvrati udarac, rinse repeat). Međutim, pravi problem nastaje utoliko što je veoma teško naciljati protivnika (iako je kamera postavljena veoma blizu događaja), pa su situacije kada padre zapravo udari protivnika na kojeg ste kliknuli mnogo ređe od onih kada će on jednostavno početi da se pomera ka protivniku. Takvi manevri padrea čine ranjivim, a zdravlja nema mnogo... Tu dolazimo do drugog problema sa borbom, a to je da je linija zdravlja nevidljiva! Prema navodima autora, trebalo bi da krst na padreovoj odori podrhtava kada je on na izmaku snage, ali ja to nisam primetio, a čak i da je tako, u najvećem broju slučajeva nećete videti krst zbog specifičnog položaja kamere. Kako onda da znate kada da upotrebite napitak za lečenje?

Sve to ne bi bilo toliko problematično da ova igra ne koristi poseban vid permadeatha! Naime, sa svakom smrću postepeno se puni bočica u kojoj skladištite anđeoske suze (anđeli vas oživljavaju, ali ne bez plakanja). Kada se ova bočica posle nekih 15-ak smrti napuni, sledi game over i jedini save file se briše. Bocu praznite moljenjem pred krstovima, ali njih, nažalost, nema u izobilju. Zato lako može da se desi situacija da konstantno izlazite iz igre i ponovo je palite, nakon što ste iskopirali neku od prethodno sačuvanih pozicija u folder igre kako ne biste morali da igrate ispočetka. Kada posle nekog vremena pronađete krst za molitvu, uslediće veliko olakšanje, ali verujte mi, period pre toga nije nimalo zabavan...

Na kraju, u duhu ove igre, dodaćemo i mi jednu referencu. Ako fraza: „I kick ass for the Lord!” budi u vama prijatne emocije, i ako ste veliki fan serijala Alone in the Dark, onda vredi preći preko frustrirajućih elemenata ove igre. U suprotnom...

Aleksandar ĐURIĆ