Ah, ti Kinezi... Lepo upakovano, šljašti, svetluca se, a unutra njanjavo i meh. Živopisno naslovljena igra koja je pred nama nas ostavlja u jednom priličnom kovitlacu pomešanih osećanja ushićenosti, zadovoljstva, razočarenja, pa i nervoze. Primetićete da na tom mini-spisku svakako nedostaje oduševljenje, a to je i glavni razlog što će ovaj naslov proći zatrpan u vestima od juče, iako je na prvu loptu imao potencijala da bude i udarna tema dana.

Tales of the Neon Sea (u daljem tekstu ToNS) jeste 2D avantura sa odlično iscrtanom i obojenom pixel-art grafikom i storylineom koji smo već mali milion puta imali prilike da vidimo u raznim ostvarenjima holivudske B produkcije. Zapravo, ToNS ima toliko simpatično izvedene scenske elemente da je možda to i glavni razlog što ćete igru pokretati još koji put, iako vas je već udavila primoravanjem da rešavate besmislene slagalice ili nonsensnim side misijama u kojima vodite mačora Williama, besciljno lutajući kanalizacionim tunelima ili krovovima zgrada i pokušavajući da pohvatate konce koji tunel vodi gde.

Igra je smeštena u budućnost u kojoj su roboti evoluirali do stadijuma gde su razvili svest o sebi i počeli da se udružuju u različite (ne)vladine organizacije, boreći se za svoja prava. U osvit revolucije i borbe za prava robota, vi se budite u svojoj postelji u koži izgužvanog bivšeg policijskog veterana Rexa (mislim da samo Kinezi mogu glavnom protagonisti da daju ovakvo ime), a sada notornog alkoholičara koji kraj sa krajem pokušava da spoji radeći neke sitne detektivske poslove. Sam šlagvort već uveliko deluje kao početak nekog filma koji ste slučajno uhvatili na TV-u, na kanalu koji je, takođe, pukim slučajem bio okrenut dok ste večerali. Zaintrigirani finom atmosferom sa početka igre, ali i scenografijom koja predstavlja svojevrsni mish-mash „Blade Runnera” i „Petog Elementa” (sa očiglednim referencama u vidu letećih taksija poput onoga koji vozi Korben Dalas) zavaljujete se u garnituru i odlučujete da filmu date još koji minut svog dragocenog vremena.

Priča dalje sledi dobro ustaljeni princip jeftinijih detektivskih narativa koji u kontinuitetu skače sa jedne na drugu stranu između finog i banalnog, držeći vas konstantno na rubu stolice i u nedoumici da li da batalite i da svoje vreme posvetite nečem pametnijem, ili da ipak ostanete i da vidite šta će sledeće da se desi. A priča dalje ide ovako..

Jedan naizgled očigledan slučaj ubistva bakice koja je bačena sa N-tog sprata svoje zgrade preti da eskalira u mnogo složeniji zločin u koji su, navodno, umešane i bitne figure iz političkog miljea bezimenog grada u kome se odvija radnja igre. Uzevši u obzir nove dokaze koji će isplivati nakon što Rex u stilu Horacija Cainea sklopi deliće (poput pretpostavljenog vremena smrti, pozicije sa koje je tupim predmetom nanet smrtonosni udarac bakuti, kao i rasporeda sedenja u dnevnoj sobi na čajanki koja je prethodila krvoproliću) u novi mozaik, na listu osumnjičenih dolazi i robot-batler. Pošto stavljanje robota (pa još i kućnog pomoćnika) na optuženičku klupu u žiži borbe za prava robota nije baš politički najpametnije, mlađani policijski oficir (new gun, mlad i željan slave i krvi), koji zvanično i vodi istragu, učiniće sve da nedvosmisleno pobije sve dokaze koje naš prevejani Rex iznosi. Avaj, Rex je namirisao zločin i uvideo potencijal slučaja koji će ga konačno skloniti sa društvene margine i povratiti delić slave koju je imao pre nego što je otišao u (odavno zasluženu) penziju.

Možda je istovremeno i prednost i mana nas ljubitelja pisane reči i dobre knjige što u svakom delu (a video-igre svakako jesu umetničko delo svoje vrste) tražimo skrivenu poentu i šta je pisac zapravo hteo da kaže. Tragedija video-igara je u tome što slika mora da isprati ton, to jest, što kod video-igara mi nismo samo puki posmatrači (ili čitaoci). S tim u vezi, kineski razvojni tim je toliko žestoko pao na polju izvedbe (skoro sa iste visine kao pomenuta baka sa početka teksta), a njihova krivica je utoliko veća što su sasvim solidan predložak uspeli da upropaste trivijalnom izvedbom.

Gameplay je suviše razvodnjen apsolutno nepotrebnim, a povrh toga i smarajuće prelakim mini-slagalicama koje su u igru ugurane bez nekog reda i ideje, a sa očiglednim ciljem da se dužina same igre produži. Vrhunac idiotizma su side story misije u kojima vodite Rexovu mačku (Williama), gde vam je bukvalno najveći problem upamtiti šemu prolaza u koji morate ubaciti Williama kako bi dospeo do željenog ugla na mapi (uđete u kanalizacionu cev dole levo, igra vas prešalta nekih šest spratova više na ventilacioni otvor zgrade). Pritom, usled ograničenosti 2D prikaza i činjenice da scene nisu skrolujuće već se krećete iz scene u scenu, ponekad je toliko teško pohvatati i orijentisati se na koju stranu treba krenuti kako bi se stiglo do te i te prostorije da je stepen frustracije otprilike jednak onom iz Mysta, kada bukvalno nisam znala odakle sam došla i gde idem.

Konačno, sistem inventara je potpuno rudimentaran i ne dozvoljava nikakvu mogućnost kombinovanja. Štaviše, igra vam u pojedinim situacijama i ne dozvoljava prelazak u narednu prostoriju ako u prethodnoj niste uradili ono što igra od vas očekuje i čak vam sugeriše na koji način morate iskoristiti ono malo predmeta koje ste pokupili u inventaru, što u krajnjoj liniji dovodi do potpunog nepostojanja bilo kakvog vida open world istraživanja. Kombinovano sa neograničenom količinom gorepomenutih zagonetki, dolazimo do logičnog pitanja – vredi li dobar deo svojih živaca žrtvovati za delić zanimljive priče i malo cyberpunk atmosfere?

Ana KRSTIĆ