Patite od viška nerava? Ne zarezujete politička zbivanja, iskompleksiranog šefa, saobraćajne gužve, derikožne račune, primitivan komšiluk ili lokalnog psa lutalicu koji u toku noći prestaje da laje samo da bi udahnuo vazduh za još laveža? Ne berite brigu, evo igre koja će taj višak neurona uspešno da izniveliše. Ma, šta da izniveliše! Žali Bože prvog nesrećnika koji vam se neposredno nakon sat i kusur igranja (naročito bezuspešnog) zameri. Ovoga puta neka miš odmori, Textorcist ište tastaturu i brze prste.

Nakon što je papa bacio kašiku, večiti grad tone u haos. Vrata pakla su odškrinuta i polako ali sigurno svakojake nesvete tvorevine kuljaju među posrnule smrtnike Rima. Tu na scenu stupa Ray, pop/isterivač đavola preke naravi. Pred njim je desetak obračuna sa demonima, kriminalcima, sektašima, veganskim black metalcima, a pročistiće i sopstvene redove. Sitne boranije nema, igra se svodi na borbe sa bossovima između kojih glavni lik cunja po svom stanu, tražeći tragove o sledećem protivniku. Ka njima će božji čovek ispaljivati tzv. hollete (holy bullet), koji nepogrešivo pogađaju metu kada Ray pročita pasus iz Biblije.

Kao što se iz naziva same igre može naslutiti, mehanika se zasniva na kucanju zadatog teksta. Preciznije, brzom kucanju zadatog teksta. Još preciznije, brzom kucanju zadatog teksta dok se izbegavaju napadi protivnika. Pri dnu ekrana je rečenica koju treba otkucati, a iznad sveštenika reč koja je na redu. Svaka greška plaća se oduzetim slovom, pa nije retka situacija da vas kucanje napamet vrati na početak reči. Penal se povremeno desi i kada su prsti brži od igre, koja blagovremeno ne detektuje unos, nakon čega kažnjava „nesmotrenost”. Zato je poželjno da pri hitrom vršljanju po tastaturi pogled bude uperen u slovo koje se očekuje.

Pošto protivnici nisu bogobojažljivi, neće sedeti skrštenih ruku i slušati smrtonosnu propoved. Radije će u vašem pravcu ispaljivati mnoštvo projektila najrazličitijih brzina i ubojitosti. Njihov broj je velik i često zauzmu veći deo ekrana. Kao što to obično biva u žaru borbe, obavezno kada je protivnik skoro gotov (njegov health se nalazi sa desne strane ekrana), uglavnom se naleti na geler koji je na prvi pogled lak za zaobići. Dok mu je Biblija u rukama, gadost koja spuči popa ne utiče na zdravstveno stanje. Problem je što mu je ona izbije iz ruke, a tada postaje ranjiv. Nađe li se u tom slučaju naš protagonista na putu projektila, ode jedan od tri života koja su vam na raspolaganju (tri srca u donjem levom uglu). Bez Svete knjige nema ni napada, te je imperativ brzo dotrčati do nje, što nije naročit izazov jer nakon svakog gubitka knjige (možete je ispustiti beskonačan broj puta) ili srca, nastupa kratak period neranjivosti. Biblija ima svoj domet, pa štekanje po ivicama mape gde je najlakše skloniti se od neprijateljske paljbe ne pije vodu. Da li jednom rukom izbegavati vatrene lopte/noževe/munje, a drugom kucati ili naučiti redosled napada pa neometano iz periodičnog mrtvog ugla raspaliti, zavisi od vaše veštine i refleksa. Za šta god da se odlučite, u jednom trenutku će nastupiti adrenalinska improvizacija. Jasno je da sve ovo ometa bilo kakvo kucanje, kamoli ono brzo, pa su skok krvnog pritiska i stisak zuba uobičajene reakcije tokom igranja. Vičniji igrači kojima ovo nije dovoljno izazovno, treba da usmere pogled ka skali na levoj strani ekrana, gde je combo-metar. Stadijumi se kreću od Clerical (30 povezanih slova) do Santissimo (250). Naravno, sva ova slova moraju da se unesu bez greške i bez popijenog damagea. Borbe su vremenski ograničene, ali teško da će vreme isteći pre nego što pobedite ili podlegnete povredama.

Korišćenje 26 + četiri tastera ne govori u prilog, ali ovaj naslov definitivno vuče ka žanru arkadnih igara od pre dve-tri decenije, čiji su fazon indie developeri oberučke prigrlili (istini za volju, mogli bi malo i da o’lade). Vizuelni kliše je prema tome očekivan – pikselizovana okruženja i likovi, nemi dijalozi koje možete da preskočite i veoma upečatljivi (povremeno epileptični) svetlosni efekti silne paljbe. Shodno premisi, igra obiluje nasiljem, te će krv i iznutrice povremeno ukrašavati okruženje. Muzička pratnja kida! Ludački ritam prigodno skovanih tehno-synthpop numera čini upravo ono što i treba – pojačava napetost i pumpa euforiju (posebna pohvala za kompoziciju na četvrtom bossu). Zbog ovakvih karakteristika, igra neodoljivo podseća na fantastični Hotline Miami, što joj nipošto nije minus. Utisak su delimično uprljali bagovi. Svaki put kada bi iskočio prokleti Steamov Achievement, igra bi iskočila iz fullscreen režima i parkirala dve trećine in-game prozora u ugao desktopa. Nastavila bi da traje, ali pošto je deo ekrana gde se ispisuje tekst zaklonjen, igranje postaje nemoguće, te je potreban njen restart (srećom pozicija je zapamćena). Pokušaji isključenja ovog iritantnog i nadasve beskorisnog ukrasa (deaktivacija overlaya, offline režim) nisu urodili plodom. Ako je verovati žalbama na internetu, fullscreen zabušava i pri upotrebi komande ’’Alt+’Tab’, pa rečenica koja je na tapetu (poenta čitave igre!) posle nekog vremena ostane van vidokruga.

Prethodni redovi nameću zaključak da je The Textorcist žanrovska igra. Kao takvoj, treba joj suditi u okvirima tog žanra, čiji će ljubitelji na odličan način ukokati koji sat slobodnog vremena. Prema tome, ako ste raspoloženi da raširite zenice i izmaltretirate tastaturu, ova „kucačina” je kao poručena. Sa druge strane, ako vam je do nečeg opuštenijeg, beš’te od ovog naslova kao đavo od Raya.

Nikola JEVREMOVIĆ