Sve igre traže entuzijazam. Neke zahtevaju i reflekse, druge strpljenje, treće jak stomak, pete kombinaciju nekih ili svih faktora. Ove dve iz naslova od igrača, pre svega nabrojanog, zahtevaju psihičko stanje bolesnog uživanja u automaltretiranju. Mazohizam... Čist, nerafinisani mazohizam uporediv sa zakucavanjem eksera u sopstvenu glavu dok slušate abnormalna lupetanja domaćih političara.

They Are Billions i Conan Unconquered jesu dve vrlo specifične igre, koje spadaju u „survival” podklasu real-time strategija. Billions je, koliko mi je poznato, prva igra ovog tipa, koja se u early accessu krčkala dovoljno dugo da su developeri Conana mogli da joj pokradu ideje i svoju finiširanu igru izbace mesec dana pre nje. Međunarodno pravo još uvek ne poznaje kategoriju gameplay copyrighta, jer da na tom polju ima zakona, Funcom bi autorima Billionsa platio millionse.

Kad smo apsolvirali ko je koga pokrao, osvrnimo se na meso obe igre, koje predstavlja evoluciju tower defense koncepta kombinovanog s klasičnim RTS idejama. Generalni cilj obe ideje jeste preživljavanje u nemogućim okolnostima, bilo zombi apokalipse (Billions), bilo rata u pustinji protiv trupa ludog nekromansera Thugre Khotana (Conan). Dok They Are Billions nudi nekoliko različitih modova igre, među kojima je i nelinearna kampanja, Conan Unconquered vam pruža niz od pet progresivno sve težih mapa, bez naracije i s minimalnom produkcijom.

Evidentno je da je Conan zbrzan i smuljan samo da bi se kapitalizovalo na licenci i gejmpleju koji je kopiran iz ove druge, mnogo kompletnije i kompleksnije igre. Stvar koja je zajednička za oba naslova i zbog koje ih ima smisla ovako suočavati jeste resursna ekonomija, u kojoj se potrebe regrutacije jedinica, gradnje zgrada i istraživanja prepliću i upotpunjuju na vrlo, vrlo iritantan način. Hranu, kamen, gvožđe i druge stvari eksploatišete iz okoline, a svaki objekat za ekstrakciju nekog resursa troši i traži nešto drugo (radnu snagu koju traže i vojne jedinice, recimo), dok jedinice i građevine imaju i troškove eksploatacije, koji su kod Conana apostrofirani do besmisla. Često ćete paralisati kompletnu ekonomiju jer niste pratili flow raspoloživosti i potražnje, koji zna da bude ekstreman. U kasnijim misijama, obe igre zahtevaju inicijalni tajming koji može da se poredi s takmičarskim potrebama na StarCraft II turnirima. Ni u jednoj igri ne možete da se opustite ni na momenat, već morate da budete napeti, s pulsirajućom žilom na čelu, ako mislite da ostvarite bilo kakav uspeh.

They Are Billions je smešten u postcivilizacijsko i postapokaliptično okruženje XXIII veka, u kojem je svih 90 milijardi stanovnika naše prenaseljene planete zombifikovano. Poslednja naseobina čovečanstva, koju vodi lik koji je očigledna aluzija na Imortana Džoa, uspešno odoleva plimskim talasima mrtvog mesa, planirajući ofanzivu radi proširenja slobodne teritorije. Tu nastupate vi, deseti general po redu kome je data čast da povede vojnu ekspediciju van granica bezbednog grada. Predukus stvari koje vas čekaju leži u Imortanovoj opasci da su vaši prethodnici poludeli ili se jednostavno nisu vratili.

Ovo prvo je scenario koji verovatno čeka i vas, jer je kampanja koja je pred vama pravi test mentalne snage i otpornosti na bulšit fazone sadističkih developera. Pravac nastupanja, to jest misiju, birate od nekoliko ponuđenih, a čekaju vas tri varijante zadataka: klasične RTS misije sa razvojem sela, ekonomijom i bitkama, čisto borbene u kojima uz minimum pripreme treba da odolite talasu zombija i, naposletku, taktičke bitke u stilu StarCrafta, u kojima vodite heroja i snage koje usput nađete ili oslobodite. Ove taktičke misije su najmanje zaguljene, ali su i nekako najdosadnije, verovatno zbog snažnog osećaja već viđenog. Igrajući jednu za drugom, krajičkom uma sam iščekivao da će odnekud da iskoči Samir Duran i kaže „Say goodnight, Stukov”, ali nije.

Normalne i borbene misije zato su pravi pravcati torture porn, da se izrazim jezikom snuff filmova. Svaka misija ima vremenski limit i nerealne ciljeve, pogotovo one koji se tiču brojnog stanja populacije koje morate da dostignete i ekonomskih targeta koji su vam zacrtani. Svaku možete da izgubite zbog jedne milisekunde nepažnje u kojoj će vam se jedan (JEDAN) zombi provući kroz odbranu, proširiti zarazu i upropastiti vam kompletan trud. Širenje zaraze je eksponencijalno – svaki objekat koji zombi zarazi spawnuje dodatne zombije, koji se šire kao ebola i za minut vam unište bazetinu koju ste gradili čitav sat. Stolovi će biti prevrtani kao u memeu.

U gotovo svakoj misiji, pored hiljada zombija koji bauljaju terenom, moraćete da odolevate talasima koji će povremeno spopadati vaše naselje. Moj osnovni problem s igrom je što igraču apsolutno ne daje mogućnost da se adaptira i reši problem improvizacijom – ako stranu sa koje dolaze zombiji niste na vreme opasali zidovima i odbrambenim kulama prepunim vojske, bićete zgaženi kao insekt i moraćete da ponovite misiju. Stranu s koje dolazi opasnost nećete znati dok prvi put ne iskusite taj momenat u misiji, što će vas terati na beskrajno ponavljanje i učenje pravaca.

U priloženom video-klipu (skenirajte QR kôd) imate ilustraciju toga o čemu pričam – nakon pola sata razvijanja ekonomije i čišćenja terena, dobio sam obaveštenje da zombi talas dolazi s istoka. Ojačao sam donju istočnu stranu, ali zombiji su došli s gornje istočne strane, probili drveni zid i skenjali me. Ovo je bio četvrti pokušaj da je pređem, a u prethodna tri sam ispušio zbog banalnih gluposti tipa jednog zombija koji je prošao van dometa strelca na kuli i zigovao mi celo selo. Pošto živce nisam našao na ulici, nakon petnaestak sati mučenja, koliko mi je trebalo da formiram utisak o ovom duševnom vampiru od igre, promptno sam je deinstalirao i spalio SSD na kojem se nalazila.

Conan Unconquered je još iritantnija igra od fenomenalno napornog Billionsa. Pre svega, mnogo je siromašnija sadržajem, a i osmišljena je na način koji je skrojen da nervira, prvenstveno zbog radikalno dušosišuće resursne ekonomije i misija koje često traju duže od jednog sata, tako da fail peče kao ujed stigijske škorpije. Conanove misije se bez izuzetka svode na preživljavanje protivničkih talasa, koji su jači, brojniji i sastoje se od sve opasnijih jedinica. U mnogo većoj meri nego They Are Billions, Conan podseća na tower defense igru u kojoj preživljavanje isključivo zavisi od debljine zidova i brojnog stanja vojske koja roka iz kula, drvenih ili kamenih.

Između talasa moraćete da izlazite iz baze i koljete mobove u potrazi za resursima koji mogu da premoste jaz između potrebnog i raspoloživog, koristeći Konana Simerijanca (ili drugog heroja/heroinu) kao tenka koji vezuje mobove dok strelci ili kopljanici čvrkaju iz pozadine. U Conanu ne možete zaginuti zbog jedne jedince koja se provukla, ali su za iritaciju zaduženi brutalni tajming talasa i resursi kojih nikad, ali nikad nema dovoljno. Ovo je igra u kojoj čak i regrutovani strelac, pored novca, troši drvo na dnevnoj bazi, zbog čega u odsudnom trenutku nećete imati dovoljno materijala da skockate komandni šator, koji će vam omogućiti da regrutujete dodatne strelce. Čibe, bre.

Conan ima jedan zanimljiv gameplay momenat, mehaniku bolesti koju prenose leševi. Protivnički mrci ostaju na terenu i lagano trule, šireći zarazu koju vaše trupe mogu da fasuju i lagano kopne, gubeći HP, borbene karakteristike i brzinu kretanja. Rešenje dolazi u formi skupljača leševa, što je tehnologija koju morate da istražite, za šta sigurno nećete imati vremena jer ćete stalno juriti osnovne potrepštine kao što su goli zidovi i bazične jedinice. U promo klipovima za Conana često figurišu impresivne zidine i avatar Mitre, kameni gigant koji gazi konjanike i pretvara ih u krvavi sushi, ali da biste došli do te tačke, trebaće vam strpljenje kakvo nemaju ni Azijati. Biće vam potreban beskrajan niz proba i grešaka, koji će vam pomoći da naučite kako tickuju prokleti resursi i šta treba da sagradite dve sekunde pre nečeg drugog.

Teške igre su jedno, a nefer sadizam maskiran u izazov nešto sasvim drugo. Obe igre su relativno jeftine, ali nisku cenu u evrima kompenzovaćete vrlo, vrlo visokom cenom u entuzijazmu i dobrom raspoloženju. Conan Unconquered i They Are Billions jesu trolovi dizajnirani da ubiju radost života i kao takve ih treba apsolutno zaobići. Ne trošite život na ove baljezgarije, ne isplati se.

Miodrag KUZMANOVIĆ