Nikola Tesla je bio vizionar, ali verovatno ni on nije mogao da predvidi da će jednog dana postati deo opšte pop kulture i da će se pominjati ili biti jedan od likova u brojnim knjigama, filmovima, pesmama, video-igrama... Da je to znao dok je bio živ, verovatno bi bio prilično srećan zbog toga, mada pretpostavljamo da ne bi bio zadovoljan načinom na koji je predstavljen u nekim od tih dela, kao ni njihovim kvalitetom. Nažalost, nova horor avantura iz prvog lica, Close to the Sun, jedno je od njih.

U univerzumu ovog naslova, Tesla spada među najmoćnije i najbogatije ljude na svetu. Radnja počinje dolaskom novinarke Rouz Arčer na gigantski brod Helios (koketiranje sa grčkom mitologijom je jedan od lajtmotiva ove igre), na kojem je Tesla sakupio creme de la creme najboljih naučnika iz prirodnih oblasti. Zajedno sa Teslom, ovi naučnici rade na brojnim projektima koji na ovaj ili onaj način olakšavaju život čovečanstvu. Tesla i njegova poveća zajednica na Heliosu toliko su moćni da mogu sebi da priušte da ne pripadaju nijednoj državi, već je ovaj brod na neki način država za sebe. Tomas Edison nije zadovoljan time i smešta svoje špijune na Helios kako bi vršili korporativnu sabotažu. U međuvremenu, najbolji svetski umetnici imaju privilegiju da nastupaju na „najvećem brodu na svetu”, gostuju i vrhunski šahisti, sportisti i tako dalje, i sve deluje bajno i idilično...

Upravo zbog toga je Rouz iznenađena što, po dolasku na brod, shvata da na njemu nema ni žive duše! Ili se bar tako čini. Njen prvi zadatak je da pronađe svoju sestru Adu, koja je jedan od najbitnijih naučnika na brodu, a onda i da pokuša da odgonetne šta se dogodilo sa posadom, zašto je sve razrušeno, i otkud toliko krvi po nekada besprekorno uglančanim površinama Heliosa...

Kada smo rekli da je ovo avantura, neko je možda pomislio da je u pitanju igra u kojoj mora da se razmišlja. Međutim, CttS je zapravo savremena avantura, sa naglaskom na istraživanju i praćenju priče. Zagonetke postoje, ali su toliko jednostavne da možda ne bi trebalo da ih nazivamo zagonetkama. Nivoi su relativno prostrani, ali je igra ipak veoma linearna, što je omogućilo dizajnerima da naprave fokusirano, sinematično iskustvo. S obzirom na ovakvo stanje stvari, presudan uticaj na (ne)zadovoljstvo igrača imaju estetski elementi ove igre. A tu je situacija, u najbolju ruku, tek pristojna.

Početak igre donekle obećava, jer je autorima pošlo za rukom da naprave ubedljivo, interesantno igračko okruženje sa impozantnim art deco/steampunk dizajnom. Osnovne niti zapleta otkrivate kroz dijaloge sa retkim preživelim članovima posade (uključujući tu i Teslu lično), koji se odvijaju putem steampunk verzije voki-tokija koju Rouz nosi sa sobom. S druge strane, sliku o tome kako je izgledao život na Heliosu gradite čitajući brojna dokumenta koja su razbacana po brodu, kao i posredstvom interesantnih detalja u okruženju. Igra isprva impresionira dizajnom i količinom takvih detalja, od kojih se najviše ističu brojni posteri, koji najavljuju predstojeće događaje na brodu, obogaćuju lik Tesle itd. Način na koji je osmišljen Helios, kako vizuelno tako i kulturološki, prilično je upečatljiv, i upravo to je najveći kvalitet ove igre.

Nažalost, negde oko polovine igre (koja, inače, traje nekih 4-5 sati), shvatate da su autori već rekli sve što su imali da kažu o zajednici koja je Helios zvala svojim domom, a malo kasnije postaje jasno i da sve to zapravo nije imalo maltene nikakve veze sa zapletom ove igre. Gotovo da je CttS mogao da se dešava bilo gde – razlike u zapletu ne bi bilo. Džaba što je premisa o nezavisnom brodu imala potencijala da se poveže sa osnovnom temom igre (ko leti previše blizu Sunca...) i da tako pokrene neka intrigantna pitanja, džaba što je Edison toliko zastupljen u okruženju, kad je sve to na kraju samo ukras.

Ipak, ovo čudno odsustvo povezanosti između detaljno osmišljenog okruženja i same priče nije najveći problem ove igre, već je to činjenica da se ona suviše naglo završava, i to tako da deluje kao da je „presečena” na pola. Ključne narativne niti ostaju nerazjašnjene, i to ne deluje kao kraj filma koji priprema teren za nastavak, već više kao da ste pogledali prvi deo neke dvodelne mini-serije. Zbog toga je i šturo razrađena osnovna tema ove igre krajnje nedorečena, a isto to važi i za likove, koji su uz to i veoma površno izgrađeni.

Neko bi rekao da sve to, uz činiju sa kokicama i malo dobre volje, i ne mora da bude toliko bitno, no scenario ove igre ne zadovoljava previše ni u nekom „big dumb fun” pogledu. Situacije u kojima se nalazite kao da je smišljao neko sa potpunim odsustvom mašte (nađi prekidač koji pali generator koji otvara vrata koja vode do novog prekidača, i tako u krug). S druge strane, glasovna gluma je vrlo dobra i likovi jesu koliko-toliko šarmantni i pamtljivi.

Nažalost, sam horor aspekt ove igre nije posebno efektan. Stiče se utisak da su autori pristupili priči na neki pomalo „bleskast” način, koji ne odgovara atmosferi koju su pokušali da izgrade. Ostvarenju čija junakinja, na primer, citira Džona Meklejna dok puzi kroz ventilacioni odvod, prilično je teško da ikoga uplaši. Tesla govori sa smešnim akcentom i generalno deluje komično. Glavna pretnja sa kojom se suočavate narativno je generično osmišljena (opet je to neki apstraktni kosmički horor), a krvavi prizori na koje povremeno nailazite štrče u odnosu na laganiji ton priče. Tu je i nekoliko set-pisova kada mahnito bežite od zlikovaca koji žele da vam prerano okončaju život, ali ti set-pisovi nisu previše zanimljivi (a ni zastrašujući), jer se skoro svi svode na pravolinijsku jurnjavu dok na kraju ne uspete da pobegnete. Van ovakvih deonica, opasnost po Rouz ne postoji (ako ne računamo struju, provalije i slično).

Aleksandar ĐURIĆ