Neke igre vremenom stare, druge se raznim ekspanzijama i DLC dodacima godinama (ne)uspešno održavaju na aparatima trudeći se da idu u korak sa vremenom, a samo najređi broj njih uspeva da svoj kvalitet postavi zauvek iznad aktuelnih igračkih trendova i sa pravom za rever prišije evergreen akoladu. Besmrtnost Dark Souls franšize svakako možemo meriti i nasleđem koje je ostalo iza nje, jer velika količina projekata (inspirisanih originalom Dark Soulsom) ne prestaje da upumpava svežu krv u njene vene. Pogađate, Dark Devotion je najnoviji uradak na temu koju sa punim pravom i bez razmišljanja možemo svrstati u kategoriju soulslike naslova, jer sa gorepomenutim igračkim fenomenom deli mnogo toga.

Igra je delo tročlanog francuskog tima koji sebe naziva Hibernian Workshop. Filolog u meni i dalje traži razlog ili bilo kakav clue koji će opravdati činjenicu da su Francuzi za ime svog studija odabrali termin koji ni na koji način ne možemo vezati za Francusku kao državu ili naciju, ali to sada, verujem, nije ni bitno.. bitno jeste to da su obavili više nego solidan posao kada je u pitanju Dark Devotion.

Igra u svojoj suštini predstavlja svojevrstan miks raznih žanrova, pokušavajući da u tom bućkurišu pozajmi najbolje od njih i pretoči u svarljivu celinu. Dark Devotion je izveden u 2D maniru sa pikselizovanom grafikom i izuzetno dopadljivim grafičkim rešenjima. Shodno ambijentu igre, scenografijom dominiraju boje sa tamnije strane spektra. Pojedine scene i lokacije u igri su do te mere tamne da će vam se nošenje baklje umesto drugog seta oružja učiniti kao veoma razumno i opravdano rešenje.

Iako ni u jednom momentu nije precizirano, očigledno je da su dešavanja u igri smeštena u srednjovekovna mračna vremena, provizorno period nakon šizme hrišćanske crkve, a kada je famozni red templara glumio boga i batinu uzduž i popreko Evrope i Azije, od britanskih ostrva do Svete zemlje. Nalazite se u čizmama jednog od članova reda, koji na jednom od svojih krstaških krusada biva infiltriran u zamak ispod čijih se temelja grana veliki broj (neistraženih) podzemnih tunela, prepunih jeretika u čije kosti veru valja uterati mačem i buzdovanom. Kroz igru ćete sporadično naletati na deliće lorea koji na nenametljiv ali i poprilično neubedljiv način svedoče o sudbinama duša koje su svoj život provodile u ovim podzemnim lavirintima. Verujem da bi ceo svet bio mnogo živopisniji da je francuski tim imao više sredstava, vremena i entuzijazma.

Dark Devotion pozajmljuje dosta iz igara metroidvania tipa, sa nekim bitnim razlikama poput trajnog gubitka svog loota pokupljenog u toku sesiju, bez mogućnosti vraćanja celog inventara ili barem njegovog dela nakon povratka na mesto na kome ste razrešeni (prošlog) života. U odsustvu nekog kompleksnijeg narativa akcenat je bačen na gameplay i tu možemo razvojni tim slobodno potapšati po ramenu za vrlo dobro urađen posao. Neki će možda zameriti igri nivo težine i veoma spor napredak heroja, ali su epiteti upornih i umereno sadistički nastrojenih igrača uvek stajali uz ljubitelje soulslike naslova, tako da oni ovo igri svakako neće uzeti za zlo. Na kraju krajeva, oni i jesu ciljna publika u ovom slučaju.

Pored toga što ćete nakon gubitka života i restartovanja sesije sa vrha zamka gotovo uvek kretati goloruki, dodatno ćete biti primorani da pažljivo kalkulišete i isplanirate putanju svojih kretanja kroz lavirint zamršenih tunela i prostorija, jer vam igra onemogućava povratak u prošlu prostoriju nakon što ste se obreli u nekoj novoj. Ovo takođe odudara od standardnih metroidvania postulata, ali Dark Devotion i ne pokušava da bude samo još jedna metroidvania sa konceptom borbe u soulslike stilu.

Kada smo kod borbe, Francuzi se nisu potrudili da izmisle toplu vodu, ali su svakako odradili jedan zanimljiv, dinamičan i poprilično challenging vid borbe u kome je kondicija najbitniji resurs, jer bez nje nećete moći ni da zamahnete mačetom u pravcu svog protivnika, a ni da besomučno koristite dash kojim ćete uspešno izbegavati napade protivnika. Pattern borbe u igri je, ipak, predvidiv, i svaka vrsta protivnika ili svaki boss u igri će biti ranjivi na određenu kombinaciju blokova i napada koju ćete morati sami da prokljuvite (sva je šansa da ćete kod pojedinih izgubiti dosta vremena i živaca).

Za opasačem vašeg pitomca templara mesta ima za dva različita seta oružja. Melee/ranged combo se u startu nameće kao logična ideja svakog random gejmera, ali su u igru ubačene i vrste oružja koje se ne karakterišu fizičkim karakteristikama, već nanose magijsko oštećenje bezbožnicima koje ćete tamaniti po dungeonima. Naravno, podela oružja na one koja koristite sa jednom ili sa dve ruke je prisutna, što dodatno ostavlja mogućnosti za nošenje štita po cenu manjeg damagea.

Kako aluzija na templare ne bi bila samo kozmetičke prirode, kroz igru su razbacani i svojevrsni oltari moći koji će u zavisnosti od namene umeti da obezbede razne power upove ili vam pak pomognu prilikom otvaranja vrata do lokacija inicijalno nedostupnih na tabli. Neki od njih će biti takozvani transportacioni oltari koji će igrati ulogu svojevrsnih save pointa. Simbolično, njihov potencijal ili namenu možete otključati molitvom, a za nju je potreban određen broj verskih (faith) poena.

Dark Devotion je sasvim solidna igra. Ipak, nedostatak inventivnosti i dodate vrednosti koju bi ovaj naslov doneo svetu igara, kao i već simptomatične kombinacije indie nezavršenosti i aljkavosti koja je sistematski uništila sve dobro koju je ova igra mogla da donese, neminovno će je pokopati u moru proseka. Ako ste ljubitelj – probajte. U suprotnom – produžite dalje i uštedite i živce, ali i dvadeset zelembaća.

Ana KRSTIĆ