Kažu da je nemoguće ponovo izmisliti točak, ali izmeniti mu veličinu, ispolirati, promeniti strukturu i prodavati ga ponovo, to je već izvodljivo. Čileanski ACE Team godinama uspešno kombinuje različite žanrove u okviru iste igre sa prstohvatom bagova i relativno plitkog gameplaya.

Ono što su Zeno Clash i Rock of Ages imali, što ih je izdvajalo od sličnih ambicioznih indie projekata, jeste otkačena i originalna ideja i nesvakidašnje izvođenje. Njihova najnovija igra predstavlja nešto već viđeno, u stvari u pitanju je omaž igri ActRaiser, upravljačko-platformskoj kombinaciji (sa pseudoreligijskom pozadinom) za SNES konzole iz devedesetih godina prošlog veka. U obe igre u ulozi ste vesnika nebesa koji brani, vodi i uzdiže bogobojažljive seljane u kombinaciji upravljačke simulacije (Tower Defense u slučaju SolSerapha) i frenetične arkadne borbe. Čileanci, verovatno ljubitelji naslova, pod patronatom Sege, koja je izdavač, rešili su da široj, modernoj PC publici donesu svoje viđenje originala.

SolSeraph počinje pričom o postanju. Nakon što su Otac Nebo i Majka Zemlja obavili posao stvaranja sveta i zadovoljni otišli na medeni mesec, mlađi bogovi su, ljubomorni na čoveka, rešili da mu na svaki mogući način egzistenciju učine mračnom i čemernom. Sunca sin Seraphim (B. Sendvič bi bio ponosan na ovu jeftinu rimu) Helios bukvalno silazi sa neba da pomogne plebsu i smesti „male” bogove na svoje mesto u panteonu.

Posle kratkog i jednostavnog uvoda igra vas momentalno baca u platformsku borbu, a nakon što pomlatite prvi salvo karakondžula, obrešćete se iznad strateške mape (ipak ste nebesko biće) iznad vatrice zabrinutog plemena po kojem haos mlati kako mu se hoće. Igra ciklično prelazi između ova dva moda, postepeno odmotavajući ne preterano zamršenu priču koja je bazirana na pravim mitovima i folkloru, što je automatski čini zanimljivijom od nečeg potpuno izmišljenog za potrebe igre. Doduše, priču uglavnom pripovedaju 2D crteži, po stilu nalik na Diznijeve crtaće iz devedesetih, ali uz malo teksta i bez ikakvog zvuka, pa mogu da vam promaknu pojedine niti radnje.

Na strateškoj mapi postavljaju se građevine koje, očekivano, generišu stanovništvo i resurse ili predstavljaju odbranu od talasa neprijatelja. Drvo je najbitniji resurs jer je neophodno za sve građevine, a vaše udruženje drvoseča će u najboljem duhu razvoja ljudske civilizacije obrstiti sva stabla u okolini u rekordnom roku. Zbog ovoga ćete biti primorani da rušite zgrade kako biste mogli da izgradite alternativnu na nekoj drugoj lokaciji. Cilj Tower Defense dela igre jeste da zatvorite sve jazbine iz kojih izlaze fizičke manifestacije haosa. To se postiže širenjem sela do mračnih oblaka koji su se nadvili na epicentar lokalne „zaraze” i izgradnju hrama. U pauzi između talasa, ukoliko je hram izgrađen, dobićete priliku da uđete u jazbine i lično objasnite demonima i čudovištima čija nana... Putevi su veoma važni jer bez njih nema širenja sela i omogućiće vam da napravite lepu, kompaktnu i dobro branjenu naseobinu. Creepovi, suprotno svojoj demonskoj ulozi ne diraju nejač, već se kreću ka ognjištu koje je centar sela i napadaju samo trupe i odbrambene građevine. Kad se sve sabere, Tower Defense segment je poprilično dosadan i pored različitih odbrambenih građevina i čim se utvrdite, krenućete da se širite što brže i bez posebnog plana kako biste ponovo prešli na platformsku borbu.

U ovom segmentu igre nebeska ruka će deliti pravdu mačem i lukom sa strelama. Vaše oružje je naravno sveto i blagosloveno, a vaši protivnici demonskog soja te će, nakon što ih „oslobodite greha”, nestati. Igra je znalački izbegla krv, psovke, golotinju, a izgleda da religijska primesa još uvek ne „vređa” cenzore pa je tako podobna za sve uzraste koji su savladali stajanje, sedenje i koordinaciju očiju i ruku. Izvođenje je klasično, dvodimenzionalno, sa tim da protivnici mogu da dođu iz više pravaca. Ništa neviđeno u platformskim igrama, ali dodatni izazov, što je uvek lepo videti. Kretanje je kombinacija hodanja, trčanja i skokova potpomognutih Serafimovim krilima. Sa druge strane brzi dash i štit koji možete da summonujete dodaju defanzivni element borbi. Tempo varira, a protivnika ima tušta i tma i svaki od njih je prelepo nacrtan i ima specifičan napad. Savršeni skokovi i brzi refleksi su neophodni jer svaka sitnica u skladu sa postulatima žanra može da vam otkine dragocene crvene kuglice. Na momente SolSeraph može da se učini preteškim, naročito kad vas pogađaju izvan ekrana dok pokušavate da sletite na maleno parče terena koji vas neće oštetiti, ali su izazov i frustracije sastavni deo svake platforme. Komande su relativno jednostavne, ali su očigledno osmišljene za kontroler, što je, s obzirom na tip igre, sasvim logično. Igra je savladiva i kombinacijom tastature i miša i raspored komandi je na sreću logičan.

SolSeraph izgleda veoma lepo, a da pritom ne izjeda mašinu, pa će raditi glatko i na starijoj prosečnoj konfiguraciji. Izgled nije ni blizu jednog Trine serijala (SolSeraph je daleko ispod tog nivoa), ali je grafika dopadljiva i bagova nema ni od korova.

Iako autor teksta nije igrao stari AirRaiser, sudeći po gameplay klipovima i komentarima, SolSeraph nije dostojni naslednik. Doduše, to možda ili verovatno nije ni bila namera razvojnog tima. Ono što su mogli i što je trebalo da urade, jeste da umesto dosadnog Tower Defense grinda, koji vremenom sve više frustrira, tu polovinu igre zadrže u vodama upravljačkih simulacija. To bi, uz možda malo više interakcije sa vašim štićenicima, igru učinilo daleko zanimljivijom, a mnogi igrači bi joj se i vraćali. Sasvim solidan platformski deo, nažalost, zbog prekida dugoročnom TD dosadom ima jednokratnu upotrebu. Pozitivna stvar je što igra košta samo petnaest dolara, što u današnje vreme predstavlja solidnu vrednost, naročito jer igra ne pati od očiglednih bagova.

Danilo LUKINOVIĆ