Koristeći koncept koji podseća na film Džima Džarmuša, „Night on Earth”, u ovoj igri nalazite se u ulozi taksiste u čiji taksi svake noći ulaze (u teoriji) interesantni putnici sa neobičnim pričama. Pred nama je inovativna igra francuskog tima MonkeyMoon, koja meša dominantni narativni aspekt sa vrlo jednostavnim strateškim elementima. Naime, vožnja po stilizovanoj 2D mapi Pariza odvija se automatski. Dok prevozite svoje mušterije, morate da pazite da ne da ostanete bez novca, koji prvenstveno trošite na dopunjavanje goriva i kupovinu tragova koji vas vode ka konačnom rešenju slučaja i otkrivanju identiteta ubice. Da, osnovni zaplet ove igre tiče se tri zločinačka slučaja u koje naš taksista biva upleten. Posle nekoliko noći, na vama je da na osnovu sakupljenih tragova zaključite ko je od nekoliko ponuđenih kandidata zapravo ubica.

Svaki od tri slučaja predstavlja odvojenu mini-kampanju, čije niti nisu međusobno povezane. Grad Svetlosti je ovih dana veoma opasno mesto za život, te na početku svake kampanje neimenovani taksista jedva preživljava napad jednog opakog ubice (tu su „maštovito” nazvani the Judge, the Angel of Death i the Sandman), koji tokom prethodnih nedelja i meseci haraju ulicama Pariza. Nakon dve nedelje u komi i mesec dana u bolničkom krevetu, naš taksista vraća se u svoje verno vozilo, ogorčen ali rešen da to ne utiče na njegovu rutinu. Tokom prve noći nakon povratka na posao, policijska inspektorka Buse ulazi u njegov taksi sa ponudom koja se ne odbija. Kako se ispostavlja, nesrećni taksista nije samo relativno bezlični avatar koji kroz izbore tokom dijaloga treba da kanališe duh igrača, već ga određeni detalji iz njegove prošlosti čine poluizgrađenim likom. Kako nas inspektorka Buse obaveštava, nekada davno on je bio umešan u jedno sasvim odvojeno ubistvo (čije ćete detalje otkrivati tokom igre), a sada živi i radi pod drugim imenom. Kako inspektorka ne bi otkrila njegovu mračnu tajnu, taksista će morati da, kako zna i ume, otkrije identitet gnusnih ubica.

Tokom igranja Night Calla, stiče se utisak da ste po ceni jedne dobili dve odvojene, tek labavo povezane igre. Najveći deo vremena provešćete razgovarajući sa ukupno 75 mušterija, koje u ogromnom broju slučajeva nemaju nikakve veze sa zločinom koji trenutno rešavate, ali će vam povremeno, kroz neki generični tekstualni opis (dakle, van samih dijaloga), ponuditi nove tragove. Dosta ređe, učestvovaćete i u kraćim pričama na mapi koje su i narativno povezane sa prikupljanjem tragova. Strateški aspekt igre je krajnje rudimentaran, balansiranje sa potrebom da ne ostanete bez novca i da povremeno kupite poneku informaciju prilično se lako izvodi, a sam proces otkrivanja ubice takođe je jednostavan. Stoga, brzo postaje jasno da je fokus dizajnera bio upravo na pomenutim dijalozima sa putnicima i otkrivanjem njihovih specifičnih priča.

Kako je ovo srž igre, najveći problem koji ćete primetiti dok igrate Night Call tiče se neujednačenog kvaliteta pisanja. Tu je, takođe, još jedan problem koji scenaristi nezavisnih narativnih igara sada već tradicionalno ne umeju da reše, a to je nekonzistentnost u pogledu estetike. Night Call je igra sa krizom identiteta, koja ne može da se odluči da li će da bude hard-biting noir sa elementima socijalne kritike (pored nekih niti zapleta i priča putnika, takav je i vizuelni identitet igre), ili pak poetično delo koja pripada pravcu magičnog realizma. Iz tog razloga, spoj apsurdne i nelogične premise o običnom taksisti koji mora da reši slučaj jer ga ucenjuje policijska inspektorka (što bi eventualno odgovaralo nekom uzbudljivom trileru) i daleko ozbiljnijih, često izrazito realističnih pokušaja da se prodre u „suštinu postojanja”, u startu onemogućava ovoj priči da bude zaista kvalitetna.

No, kakvom god estetikom baratale, priče putnika su uglavnom nedovoljno dobro napisane. Sa pozitivne strane, tu su putnici čije priče spadaju u domen komičnog magičnog realizma. Kada u vaš taksi uđe neki otkačeni lik, a muzika u pozadini poprimi vesele tonove, znate da je pred vama opuštena, zabavna interakcija. Druga vrsta priče koja se ističe kvalitetom potencira magiju u magičnom realizmu, a misterija nagoveštenih (ili ponekad eksplicitnih) natprirodnih elemenata prilično je intrigantna i vodi ka razočaranju što i ostatak igre nije takav.

Nažalost, u najvećem broju slučajeva pred nama su priče koje, uprkos primetnom trudu pisaca, ne uspevaju da budu inspirativne, mudre ili pronicljive, već pretežno vode do iritacije usled pretencioznosti lošeg pisanja. Iako je piscima uspelo da likovi zadeluju životno, oni uglavnom ili nisu onoliko mudri koliko misle da jesu ili su njihove priče prilično banalne i nezanimljive, a svaki pokušaj površne društvene kritike vodi do „molim vas, prestanite” reakcija. Rečenice koje sam taksista izgovara prilično su nenadahnuto napisane, što bi bilo sasvim u redu kada on ne bi bio karakter sa određenim osobinama, izraženom istorijom i upadljivim fizičkim izgledom. Ovako, on je negde na pola puta između bezličnog igračkog avatara i unapred definisanog lika, ne uspevajući pritom da potpuno uspešno obavlja nijednu od te dve funkcije. Stvari koje on ima da kaže prilično su generične, a način na koji biste reagovali ili odgovor koji biste dali često se ne nalaze među ponuđenim mogućnostima...

Night Call nije igra bez određenih kvaliteta. Pored već pomenutih dobrih strana igre, tu je i solidno izgrađena atmosfera, sa relativno jeftinom, ali i relativno efektnom prezentacijom. Međutim, nakon ove igre sa taksistom i konceptom koji podseća na neki film, razmišljamo o eventualnoj 3D akcionoj avanturi sa vožnjom u stilu filma „Collateral” Majkla Mena, i nadamo se da bi ta igra ispala bolje.

Aleksandar ĐURIĆ