U romanu „Neuromanser”, književnom delu koje se smatra začetnikom sajberpanka, postoji jedna zgodna opisna konstrukcija – „jednostavnost koja sugeriše krajnju kompleksnost”. Više se ne sećam na šta se tačno odnosila u knjizi, ali njena ovaploćenja povremeno primećujem u drugim sferama, pogotovo celinama medijskog tipa, a najčešće u igrama kao što je Streets of Rogue.

Ovaj cyberpunk roguelike akcioni naslov jeste minijaturni, dvodimenzionalni Deus Ex urađen u formi koja kombinuje Enter the Gungeon i (donekle) Hotline Miami. Igru odlikuje krajnje jednostavan gejmplej, čiji se konci hvataju za nekoliko minuta, a realne kompleksnosti iskustva postajaćete progresivno svesniji srazmerno vremenu igranja. Duh igre je potpuno šalabajzerski, mada su fazoni previše štreberdaktilski, što objašnjavam u finalu teksta, a ovu priliku koristim da kopirajtujem ovaj pridev.

Elem, nakon kraćeg tutorijala, u kom saznajete da ste dobrovoljac koga pokret otpora angažuje da smakne korumpiranog gradonačelnika neke urbane cyberpunk distopije, bačeni ste na ekran s izborom klase lika. Ovaj izbor je fundamentalan jer od njega zavisi način igranja i modaliteti za prevazilaženje izazova s kojima ćete se hvatati u koštac. Najbanalniji arhetip jeste vojnik: po defaultu je naoružan automatom, granatama i nagaznim minama, što ga čini idealnim za početak, dok učite konopce, ali ga sporost skupljanja XP-a donekle ograničava u naprednim fazama. Možete da igrate kao doktor, totalni opozit vojniku, kome etika zabranjuje da ubija, već mora da koristi hloroform, šunjanje i lukavstvo. Ili, recimo, stand-up komedijaš, specijalista za verbalni pristup rešavanju problema – umesto da stražara koji vam sprečava ulaz u kuću odakle treba nešto da maznete ubijete ili pokušate da podmitite, ispričaćete mu vic. Možda želite da igrate kao vampir ili vukodlak? Prvi obnavlja HP sisanjem krvi, dok drugi ima sposobnost za kratkotrajno divljanje uz ogroman boost snage. Ili član jedne od bandi u igri, koji ima bonuse za regrutaciju followera iz svog ganga, ali koga konkurentske secikese napadaju čim ga vide... Na početku igre otključano je svega osam likova, a otvaranje ostatka zavisi od ispunjavanja specifičnih questova tokom igranja s drugim avatarima. Na primer, inteligentnog gorilu (!) otključavate tako što ga oslobodite iz laboratorije, čime vam postaje dostupan za sve sledeće pokušaje (da ne kažem, plejtruove). Pored generalnog questa koji se svodi na probijanje s dna na vrh grada, od slamova i bogaškog kvarta (cyberpunk gradovi su vertikalni) i likvidacije gradonačelnika, svaki lik s kojim igrate ima i svoj specifični, opcioni quest. Kolegi vampiru, recimo, u zadatak je stavljeno da pobije sve vukodlake u gradu.

Bez obzira na to s kojim likom/klasom igrate, očekuje vas nelinearno snalaženje na nivoima koji su proceduralno generisani, što svaki prolaz (zapravo, pokušaj prolaza) čini potpuno različitim od prethodnog. Svaki nivo savladavate obavljanjem nekoliko obaveznih questova, što vam aktivira lift za prelazak na sledeći. Većina problema s kojima se suočavate može se savladati na nekoliko načina. Recimo, imate zadatak da iz zaključane i dobro obezbeđene zgrade otmete predmet iz sefa. Prvi problem, kako ući u zgradu, možete da rešite obijanjem brave, postavljanjem eksploziva na vrata ili zid, daljinskim hakovanjem kompjutera koji kontroliše centralnu bravu ili podmićivanjem stražara ukoliko ga ima... Unutrašnje obezbeđenje možete da pokokate ili smlatite ukoliko ste dobro naoružani i imate bonuse za nasilje (vojnik, lopov, gorila...), a možete i da posegnete za lukavijim pristupom, recimo, ubacivanjem nečeg toksičnog u ventilaciju usled čega će obezbeđenje pobeći iz zgrade. Igra zahteva Deus Ex način razmišljanja, koji sigurno imate ukoliko vas intrigira ovaj tip igara.

Svaki nivo je proceduralno generisan, a nasumični su i specijalni izazovi na koje ćete povremeno naletati. Recimo, negde ćete se naći usred građanskog protesta ili rata bandi, drugi put će vas dočekati lokalizovana zombi apokalipsa, osmi put ćete biti obavešteni da vam je glava ucenjena i da ne treba da verujete nikom, petnaesti put naletećete na zračenje koje svakih desetak sekundi daje nasumične mutatore svakom pojedinačnom liku na nivou, pa i vama... Streets of Rogue je igra u kojoj nema praznog hoda i predvidljivih momenata – ovo je pravi mali šampion emergent gameplaya koji vas svaki put časti nekim iznenađenjem.

Jedina stvar koja mi se ne sviđa u igri jeste nategnuti gikovski humor, zbog koga bi i šampioni šahovske sekcije u Matematičkoj gimnaziji pravili grimase, transferujući neprijatnost s konja na lovca i kraljicu. Mislim, zli gradonačelnik koji je zabranio chicken nuggetse i podigao cenu piva u gradu, zbog čega pokret otpora želi da ga ubije... U igri ima i solidnih fazona, ali su prekriveni vrlo debelim slojem krindža koji treba probiti snagom volje. Drugi, manji problem usko je vezan za prvi i tiče se nasumičnosti zadataka koji vam se dodeljuju u igri. Likvidiraj ovog, oslobodi onog, ukradi ovaj predmet... Sve te misije su proceduralno generisane i nemaju nikakvu strukturnu podlogu, već predstavljaju nasumične izazove koje vam je dodelio generator slučajnih brojeva, zapravo, slučajnih situacija.

Streets of Rogue košta sedamnaest evra, nema praktično nikakvu hardversku zahtevnost, ne zahteva višednevno učenje i prosto pršti od potencijala za sumanutim zezanjem. Preporuka, naravno!

Miodrag KUZMANOVIĆ