Kad je napolju vrućina, vruće je i vašem mozgu, tako da ga ne treba opterećivati razmišljanjem i drugim umnim naprezanjem koje ga dodatno greje. Termin „lagana letnja zabava” izmišljen je da bi opisao sadržaje koji vode računa o termičkoj ravnoteži vaše sive mase – za moju majku to su romani Danijele Stil, za mene su to veliki tobogani u akva-parkovima i igre kao što je Earth Defense Force 5. U nedostatku tobogana, koji su ostali na drevnom Zakintosu, ovog vrućeg vikenda gazim digitalne insekte umesto da gledam Đola i Rožéa koji se dobacuju lopticama.| Earth Defense Force 5 je pucačina u trećem licu koju je moguće igrati solo ili online u društvu još troje zaljubljenika u „Horor na ostrvu paukova” i rane Godzile. |
Ali kamo župnik Jozo, kamo Marica? Fra Jozo je živ, hvala na pitanju, ali je jul i stravično me mrzi da zagrevam korteks transkribujući snimljene razgovore između njega i Marice. Ova lagana letnja kritika stoga će biti konzervativnija i nežnija prema mom mozgu, neotpornom na toplotu, a nove avanture tog dinamično-pasivnog dua očekujte u opisu Earth Defense Force 6, jednog lepog dana. Right... Da je Earth Defense Force 5 film, a ne igra, to bi bio rediteljski poduhvat nekog modernog Eda Vuda s neograničenim budžetom za specijalne efekte, kulise i kokain. Nisam imao pojma da je serijal već stigao do petog nastavka – nakon Earth Defense Force 2017 iz 2007. igrao sam još i Earth Defence Force: Insect Armageddon (2011) i potpuno zaboravio na megainsekte iz svemira. Rokanju sam se izgleda vratio u pravi čas, jer je petica, navodno, „reboot” serijala, u kom se naslovni EDF (ponovo) prvi put susreće s armijama žabolikih invejdera i njihovim legijama insekata i dronova. Doduše, svaki ozbiljan razgovor na temu EDF igara naprosto je smešan jer se radi o naslovima koji su toliko sumanuto B i slapstick da sâm sebi ličim na teoretičara umetnosti koji piše doktorat na temu trance muzike, tražeći duboki smisao u simplifikaciji koja gađa reptilski segment mozga.Earth Defense Force 5 je pucačina u trećem licu koju je moguće igrati solo ili online u društvu još troje zaljubljenika u „Horor na ostrvu paukova” i rane Godzile. Online segment je, nažalost, totalno traljav, jer nema automatskog mečmejkinga niti upadanja u partije koje su u toku, već samo lobija koje prave individualni igrači koji hostuju partiju i decenijama čekaju da se skupi grupa od četvoro. Ovaj njanjav segment kompenzovan je split-screen lokalnim multiplayerom, što nisam video već sto godina – za ozbiljne, precizne pucačine ovaj sistem je nepodesan, ali za jurodivo bambusanje kakvo je EDF 5 naprosto je idealan. Najveći broj igrača ovo će ipak igrati samostalno i offline, gde će ih sačekati kampanja od čak 110 misija koje često traju duže od deset minuta. Kada ste poslednji put igrali pucačinu sa kampanjom od 30+ sati i scenarijem koji bi stao u četiri rečenice? Ja odavno nisam... Igra startuje gotovo bojažljivo, stavljajući vas u neimpresivne situacije i okršaje s nekoliko zalutalih buba, ali je eskalacija ekspresna i eksplozivna. U opisu jednog od dva rana EDF-a rekao sam da igra gađa iste receptore kao i Serious Sam, a petica čak i eskalira na isti način – u prvih pet minuta imaćete osećaj da je igra dosadno šajze, a nakon pola sata ćete se znojiti kao Nadal u petom setu, trošeći municiju kao da je džabe, puneći olovom, raketama i granatama stotine agresivnih megabuba koje nasrću sa svih strana. Svakih sedam-osam nivoa igra vam dodaje frišku vrstu protivnika, tako da misije, iako su koncipirane kao golo rokanje s varijacijama po pitanju terena, nikada ne postaju dosadne. U igri postoje četiri klase, ali jedino uz rangera, artehip pešadinca vulgaris, možete da isključite mozak i rokate, dok druge klase zahtevaju izvesnu dozu taktičkog pristupa i razmišljanje, koje je, kao što rekoh, zabranjeno tokom jula i avgusta. Wing diver, recimo, traži da imate osećaj za menadžment energijom za pucanje i (kratkotrajno) letenje, fencer da imate tajming za reload jer je mech egzoskelet u kojem se kreće spor i bežanje, ako se preračunate, nije razumna alternativa itd. Na normalnom nivou, misije su relativno lake, mada ćete povremeno naletati na poneku kosku koju ćete ponavljati dok ne provalite najbolju kombinaciju oružja koju valja poneti. Svaku klasu možete da „kastomizujete” oružjem i jednim specijalnim atributom koji je vezan za oklop ili gadžet koji nosi. Oružje je podeljeno po kategorijama i klasirano po snazi, a nove, jače i drugačije primerke dobijate kao dropove u misijama. Ti dropovi su predstavljeni kao generički lootboxovi čiji sadržaj saznajete tek nakon misije, a srećom, i nakon eventualnog poraza. Zavisno od protivnika koje imate u određenoj misiji, odabraćete odgovarajuće oružje, mada na normalnom nivou težine i nije previše bitno šta nosite. Viši stepeni težine postaju dostupni tek kada igru prvi put obrnete i u njima je vrlo, vrlo bitno čime roštiljate divovske mrave, a čime dvospratne žabe s megasačmarama. Ne mogu da verujem šta pišem... Oooo, Gospode, a mogao sam da budem respektabilni novinar koji pokriva spoljnu politiku... Earth Defense Force 5 je pomalo preskup za ono što nudi – blesavoj slapstick zabavi, igračkom ekvivalentu pice i piva i bacanja petardi nekako ne pristaje cena od 40 evra. No, ako imate dedicated ekipu za co-op koja voli izazov igranja na najtežim nivoima, ovo može da predstavlja vrhunsku zabavu koja ima potencijal da pojede stotine sati. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
