Turistički obilazak glavnog grada Francuske naprosto je nezamisliv bez posete Luvru, jednom od najprestižnijih svetskih muzeja. Svake godine na desetine hiljada ljudi prođu njegovim odajama i hodnicima, diveći se ogromnom umetničkom blagu koje se čuva pod krovom tog prelepog zdanja. Nastanak Luvra vezuje se za rani XIII vek, no njegov procvat počinje otprilike stotinu godina kasnije, kada postaje zvanična rezidencija francuskih kraljeva. Tokom narednih stoleća dvorac je neprestano proširivan, a njegov izgled menjan u skladu sa vremenom i tadašnjim trendovima u arhitekturi i umetnosti. Poslednja velika intervencija, gradnja staklene piramide u dvorištu muzeja, koja datira s početka protekle decenije, izazvala je oprečne stavove u francuskoj javnosti, posebno među rođenim Parižanima i onima koji su okrenuti evropskom tradicionalizmu. Uprkos tom arhitektonskom eksperimentu, Luvr nije izgubio ništa od svoje autentičnosti, ostavši jedan od simbola evropske kulture.

Priče o poznatim svetskim muzejima obično su rezervisane za rubriku „CeDeteka”, no evo jednog presedana koji je plod saradnje slovenačke firme „Arxel Tribe” (momci su sve aktivniji u poslednje vreme, ako je suditi po broju naslova iza kojih su potpisani) i Udruženja nacionalnih muzeja Francuske, koje u finansijskom smislu već stoji iza nekoliko uspešnih avanturističkih igara, kao što su, recimo, Dracula: Resurrection i njegov nastavak The Last Sanctuary. Oni koji pažljivo prate događanja na igračkoj sceni, mogli su još prošle jeseni uočiti da se na evropskom tržištu pojavila avantura Louvre: The Final Curse. Kanadska kompanija „Dreamcatcher”, koja od pre dve godine ima ekskluzivno pravo distribucije avanturističkih igara francuskih proizvođača za područje Severne Amerike, procenila je, sasvim ispravno, da prosečnom Amerikancu takav naslov na znači ništa (šta beše Luvr – novi sendvič u „Mekdonalds” restoranima ili ostrvo u Polineziji?), i da je igri uputno dodeliti neko novo, za tamošnje pojmove „atraktivnije” ime. Tako je Louvre postao The Messenger, a mi smo dobili još jednu potvrdu da se razmaženom američkom tržištu, i to ne samo u domenu kompjuterskih igara, već uopšte, povlađuje do smešnih granica.

The Messenger je avantura koja je tematski vezana za istorijat viteškog reda Templara. Kada je 1307. godine francuski kralj Filip II, uz blagoslov katoličke crkve, odlučio da raspusti Templare, učinio je to na krajnje surov način: ubijajući, spaljivanjem na lomači ili nabijanjem na kolac lidere reda i sve viđenije vitezove i zaplenjujući najveći deo njihovog bogatstva koje nije bilo malo. Zaklevši se da će se kad–tad osvetiti za ono što im je učinjeno, jedna grupa vitezova, okupljenih u organizaciju Crni Templari, prisilili su jednog od tadašnjih alhemičara da baci čini na četiri predmeta koji simbolizuju Četiri jahača apokalipse. Statua asirskog demona, persijska parfem bočica u obliku lava, figura bika i vaza sa orlovskom glavom, postali su tako „satanski ključevi” koji, kada se upotrebe na pravi način, mogu dovesti do opšte kataklizme. Radeći na lokalitetu u okolini Luvra, poznati arheolog pronalazi dokument koji potvrđuje tu priču. U testamentaloj poruci svojoj kćeri Morgani, on traži od nje da iz muzeja ukrade „satanske ključeve” i uništi ih za dobrobit čovečanstva. I tako, mlada devojka, sa stasom i glasom Lare Kroft, i lopovskim veštinama jednog Gareta (Thief 1/2), odlučuje da pohara čuvenu srednjovekovnu postavku Luvra. Ali, na njeno ogromno iznenađenje, u toku krađe prilazi joj duh templarskog vođe i saopštava da su ključevi rasuti u vremenu. Ako želi da ih sakupi, mora zakoračiti u daleku prošlost.

Osam stotina godina postojanja Luvra smešteno je na dva kompakt diska u formi avanture koja samo na prvi pogled deluje uobičajno. Iako ne spada u seriju istorijskih igara sa edukativnim primesama, The Messenger je zapravo imaginarno putovanje kroz vreme koje prati evoluciju čuvenog dvorca, ali istovremeno i tokove kojima se razvijalo francusko društvo od početka XIII veka, pa sve do današnjih dana. Tražeći „satanske ključeve” Morgana će proći kroz pet istorijskih perioda, posećujući manje–više iste lokacije odenute u različito ruho u zavisnosti od aktuelnog trenutka. Autorima se mora odati priznanje na uloženom trudu da što autentičnije ovekoveče Luvr u svim fazama njegovog razvoja – od mračnog zamka iz srednjeg veka, pa sve do modernog muzejskog zdanja. U tu svrhu korišćeni su crteži rekonstrukcije nekadašnjeg izgleda dvorca, ali i neki originalni planovi koji datiraju odavnina.

Ono što odvaja ovu avanturu od većine drugih predstavnika žanra jeste metodologija rešavanja zagonetki. Pored uobičajne kombinacije klasičnih avanturističkih i logičkih problema, ovde se mnogo toga rešava uz pomoć tipičnih pomagala koje jedan dobro pripremljen lopov uvek nosi sa sobom. Morgana, dakle, poseduje stalni inventar koji se, između ostalog, sastoji od samostrela sa kukom i konopcem, zaštitne maske, baterijske lampe, vojničkog noža itd. U sadejstvu sa drugim predmetima, ove stvarčice postaju ključ za uspeh misije.

The Messenger je, inače, nastao na temeljima igara Dracula 1/2, odnosno uz korišćenje istog „enginea” i igračkog interfejsa. Stoga tehničkim osobinama ne posvećujemo veću pažnju (o njima je sve već rečeno), s tim što ističemo jednu izrazito negativnu stranu igre koja se tiče zvuka. Naime, engleska nadsinhronizacija govora urađena je porazno, i to ne u smislu usklađenosti sa slikom, na čemu ne treba insistirati pošto je original prilagođen francuskom jeziku, već u pogledu samog kvaliteta zvuka koji nas vraća negde na početak devedesetih. Ako izuzmemo ovaj krupan nedostatak, The Messenger iliti Louvre, prirediće virtuelnim lopovima prijatne trenutke.

Slobodan MACEDONIĆ