Svi mislimo da je lako biti predsednik republike. Različite vrste mogućih satisfakcija pokreću nekog sa takvim ambicijama, počev od proste želje za moći, kontrolom i bogaćenjem, preko aspiracija za isprobavanjem sopstvenih državno / pravno / ekonomsko / socijalnih teorija iz studentskih dana, pa sve do pukog altruizma i motiva da se biračkom telu olakša život. Nebrojeni faktori utiču na uspeh ili neuspeh određenog lidera i političkog pristupa kojim se rukovodi, a najznačajniji je civilizacijski okvir entiteta na čijem je čelu (na primer, Švedska i Kina zahtevaju vrlo različite „moduse” upravljanja). Takođe, način individualnog političkog delovanja umnogome zavisi i od potencijalnih pretnji ostanku na vlasti: francuski predsednik gubitkom narodnog poverenja gubi fotelju i privilegije, dok bi kubanski sasvim sigurno izgubio i glavu. Satisfakciju ponekad zaseni činjenica da se zanimljivi posao pretvorio u vrzino kolo iz koga je cena za izlazak suviše velika da bi se platila.

Pored neosporne činjenice da je svaki punoletni muškarac sa ovih prostora vrhunski fudbalski selektor, stoji i tvrdnja da isti sebe smatra mesijom koji bi u dva poteza rešio sve probleme u državi. Zbog svega što smo doživeli, opterećenost politikom je sasvim razumljiva, ali je ujedno i jedna od retkih stvari koja se ne može uspešno kanalisati, sem na povremenim demonstracijama ili izborima. No, za ljude otvorenog duha koji poseduju kompjuter, postoji još jedan način...

Ma kako to neverovatno zvučalo, Tropico može za nekoliko dana konzumacije da učini više za finalno formiranje vašeg političkog stava od bilo čega drugog što vam može pasti na pamet. Sem dobre zabave, igra će vam iz prve ruke predočiti napor, muke i eventualnu slast vladanja; može vas naterati da se aktivno uključite u (realni) politički život; može učiniti da na pomen politike napravite gadljivu grimasu; može vam pružiti priliku da vladate na način kako ste zamislili i utvrdite jeste li ili niste predodređeni za taj posao. A vrhunska zabava koju će vam pružiti je neosporna.

Tropico je upravljačka simulacija, razvijena od strane ljudi odgovornih za Railroad Tycoon („PopTop software”), sa kojim deli lepi i detaljni engine. Za razliku od svog prethodnika, ovde je detaljni ekonomski model bogato dopunjen političkim i socijalnim. Premisa je više nego zabavna: stavljeni ste u poziciju predsednika male ostrvske „banana” republike, sa ciljem da, pored ostanka na vlasti u okviru zadatog mandata ispunite neki od ciljeva koje ste zacrtali kada ste se prihvatili fotelje. Posao vam uopšte neće biti lak: bogatstvo opcija i fenomenalno rešena mreža uzroka i posledica vaših odluka čine puki ostanak na vlasti teškim izazovom.

Na samom početku, pored izbora vezanih za vrstu igre (predefinisani scenario ili „random” mapa, veličina i morfologija ostrva, eventualna rudna bogatstva...), izabraćete i dužinu mandata do kraja igre (maksimum 70 godina), kao i vrstu cilja koji želite da ostvarite: mesto u istoriji, ekonomski prosperitet, određeni stepen zadovoljstva populacije ili veličinu ličnog bogatstva u švajcarskoj banci.

Najznačajniji izbor vezan je za generisanje ličnog profila vašeg predsedničkog alter-ega: kao u tipičnoj RPG pustolovini, možete odabrati jedan od predefinisanih likova, koji ćete zatim do mile volje tesati u skladu sa svojim individualnim ambicijama. Tipskih vladara je nekoliko desetina: Če Gevara, Fidel Kastro, Evita ili Huan Peron, Augusto Pinoče, Manuel Norijega... Svaki od njih poseduje osobine svrstane u nekoliko kategorija, u okviru koje postoji izbor od dvadesetak mogućih odrednica. Na primer, način na koji je došao na vlast: komunističkom revolucijom, slobodnim izborima, postavljen od strane CIA-e, kupovinom izbora, državnim udarom, od čega zavisi budući odnos sa Amerikom i Rusijom, kao i demokratske težnje vaših podanika.

Tu su zatim vrline i mane: vaš „El Prezidente” poseduje po dve stavke u svakoj kategoriji (ekonomske veštine, manipulacija masama, bonus na određene delatnosti...). Neke mane su perfektno zamišljene, dok druge imaju i pozitivan nusefekat. Ako ste, na primer, ženskaroš, automatski gubite 10% podrške žena u sopstvenoj državi. Ako ste alkoličar, intelektualci će vas manje poštovati, ali će vam odnosi sa Rusijom automatski skočiti za 5%! Ako ste cicija, maksimalna mesečna plata neće moći da pređe 20$ po podaniku (ovo je najopasnija opcija, koja prosto mami pripadnike vaših oružanih snaga da započnu državni udar). Ako ste naprosto ružni, ostvarivaćete manji uticaj na narod i teže dobijati izbore (pod pretpostavkom da uopšte dozvolite da se održavaju). Mogućih kombinacija vrlina, mana, imanentih osobina i političke pozadine ima nekoliko hiljada, što u praksi znači drugačije balansiranje načina igre pri svakoj projekciji karaktera.

Način igranja je veoma jednostavan. Imete pogled na ostrvo iz poluptičje perspektive i potpunu slobodu manipulacije radnim vremenom svojih podanika (na koje ne utičete direktno, već im kao u Settlersima stvarate uslove za život i rad). Pošto je novac osnov svega (kako za kapitaliste, tako i za komuniste), prva briga će vam biti da početnih 10.000$ malo umnožite. Mogućnosti je bezbroj: eksploatacija prirodnih resursa (farme, plantaže i rudnici), industrija i trgovina, turizam...

Startna populacija od pedesetak ljudi i skromno stanje državne blagajne nateraće vas na seču šuma i gradnju plantaža, da bi se posle nekoliko godina stekli uslovi za profitabilnije delatnosti. Proces akumulacije kapitala je sasvim realno spor. Da biste izgradili, recimo, plantažu kafe, potrebni su građevinari (Construction Office). Gotov objekat zahteva radnike i najmanje nekoliko meseci da rode prvi plodovi (pojedine kulture uspevaju samo u određenim delovima ostrva). Plodovi i proizvodi se zatim transportuju do dokova (potrebni su vam nosači, odnosno „Teamster Office”) gde čekaju ukrcavanje na teretni brod. Tek u tom trenutku vam keš leže na račun.

Za komplikovanije poslove (rad u strugari za obradu balvana, destileriji ruma, fabrici cigara...) potrebni su, pored resursa sa plantaža (šećera, duvana) i radnici sa srednjom školom. Naravno, pošto u prvih deset godina vladavine sigurno nećete praviti škole (školovanje je besplatno, tako da vam jede profit), moraćete da platite stranoj agenciji za zapošljavanje da vam prvim sledećim brodom obezbedi kvalifikovanog radnika. Neki poslovi, tipa inženjera u električnoj centrali (koja vam je neophodna zbog televizije, radija, naprednije industrije i turizma) zahtevaju fakultetski obrazovan kadar (koji, prirodno, morate plaćati nekoliko puta više od lučkog radnika).

Faktori koji utiču na zadovoljstvo i stabilnost populacije mogu se grubo podeliti na individualne potrebe i kvalitet odnosa prema pojednim frakcijama u državi. Svaki od vaših podanika ima nekoliko skala koje treba zadovoljiti: količinu ishrane (plantaže kukuruza, stočne farme i ribarske postaje služe za to – ne donose neki poseban profit, ali obezbeđuju pune stomake narodu); kvalitet stanovanja (početne drvene barake morate zameniti montažnim kućama, stambenim blokovima i apartmanskim kompleksima); potreba za religijom (izgradnja crkvi) i zabavom (pabovi, kabarei, kazina, koji pored zabave za narod privlače i turiste); zadovoljstvo radnim mestom (zavisi od plate i kvalifikacija, kao i od razlike u platama nekvalifikovanih i obrazovanih radnika); kvalitet zdravstvenih usluga (klinika, bolnica)...

Frakcije su posebna priča: kapitalisti, militaristi, enviromentalisti, komunisti, intelektualci i religiozna struja non-stop će vas nadgledati i zahtevati određene stvari. Na primer, militaristi će se buniti ako nemate dovoljno vojske ili ako je loše plaćena, religiozni će zahtevati izgradnju crkve ili katedrale, enviromentalisti će negodovati zbog zagađenja ostrva (ako imate previše industrije), intelektualci će tražiti izgradnju srednje škole i fakulteta (i buniti se ako ne budete održavali slobodne izbore), kapitalistima se neće dopasti ako se ekonomija zasniva samo na krčenju šuma i uzgajanju voća (zahtevaju industriju ili turizam). Naći perfektan balans koji će zadovoljiti svakog veoma je težak zadatak. Ako podbacite u nekoj oblasti, pripadnici određene frakcije će agitovati u narodu i time vam srozavati popularnost, ili će aktivno raditi na vojnom prevratu (militaristi).

Na vlasti možete ostati na dva načina: održavanjem izbora ili potpunim ignorisanjem norodne volje. Od vaših „karakternih” odrednica sa početka igre zavisi i stav populacije prema izražavanju političke volje: Fidel Kastro u stavci „Democracy Expectancy” ima vrednost ‘low’ (niko neće biti previše iznenađen ako izbora ne bude bilo), dok će latino pevač Lou Bega preskakanjem (ili lažiranjem) izbora izazvati neuporedivo veću frku.

Na narod možete višestruko uticati: povećavanjem životnog standarda, medijskom propagandom (radio, televizija i novine), brojnošću vojske i policije (koja nedemokratskom lideru predstavlja konstantnu pretnju za ostanak na vlasti, ali i jedinu potporu). Demokratski i despotski princip imaju svoje prednosti i mane. U slobodnoj zemlji će rasti produktivnost, cvetaće turizam i imigracija (nikada dosta radne snage), ali će vam biti potrebna natprosečna pažnja u zadovoljavanju podanika. Diktator će imati manje početnih problema, ali će stepen narodnog nezadovoljstva progresivno rasti (pobunjenici, agitatori, nezadovoljna vojska...), a tu je i latentna mogućnost američke intervencije.

Politički uticaj, pored ekonomskih opcija, možete ostvariti i korišćenjem edikta. Kad osetite narodnu potrebu koju treba zadovoljiti, proglasite neki od tridesetak „Lex Specialisa”. Recimo, „Food for the People” će zadovoljiti najsiromašniji sloj udvostručavanjem dnevnih obroka. „Contracepcy Ban” će zabraniti kontracepciju (povećati populaciju i zadovoljiti religioznu frakciju). „Alliance with Russia” omogućiće rusku vojnu bazu u državi (i kiriju od 1000$ godišnje, rusku novčanu i tehnološku pomoć i sprečavanje američke invazije). „Arrest” će problematičnog podanika poslati u zatvor (tu je i „Eliminate” za uklanjanje opasnih političkih protivnika). „Martial Law” će sprečiti mogućnost pobune (ali i oterati turiste). „Literacy Program” će ubrzati opismenjavanje (i progutati nešto novca)...

Sve što smo ovde ispričali o Tropicu predstavlja svega 20% opcija i mogućnosti koje stoje na raspolaganju. U ovoj igri ćete uživati kao u malo čemu u novijoj istoriji. U pitanju je simulacija čiju zapanjujuću realističnost možda i suviše dobro prepoznajemo...

Miodrag KUZMANOVIĆ