Žanrovska mešavina sa najviše kreativnog potencijala svakako je kombinacija real-time strategije i simulaciono/arkadnih elemenata. Pre nekoliko godina, sezonu fuzije stilova otvorili su Uprising i Battlezone, posle kojih su usledili manje ili više uspešni tematsko srodni klonovi (Urban Assault, na primer). Niko od njih nije uzeo lovu – tržište jednostavno nije bilo spremno da proguta radikalno dobre (i komplikovane) modifikacije izvođenja iz te ponude. Od tada je sličnih igara sve manje.

Hostile Waters: Antaeous Rising imao je ambicije da izmeni ovakav neslavni tok igračke istorije. Na prvi pogled, reklo bi se da su momci iz „Ragea” (Incoming, Expendable...) imali priličnu petlju da krenu putem koji je zavejao finansijski mnogo moćnije kuće od njih. Istina je, međutim, da se u razvoj igre krenulo pre gotovo tri godine, u trenutku kada se činilo da će se ovakve stvari lepo prodavati. Nekoliko odlaganja, stalni updateovi 3D enginea sa ciljem da se isprati konkurencija i gotov proizvod osvanuo je mnogo kasnije od datuma kada je mogao da napravi bum: kašnjenje je samo pomoglo da konceptualne i rupe tehničke prirode lakše dođu do izražaja.

Prva tačka linije razočarenja kreće od naivnog zapleta (ubedljivog poput redakcijskih izgovora za kašnjenje sa predajom tekstova). Godine 2032. svet je konačno spoznao globalni mir. Nema više ratova, bolesti i siromaštva, puške i ratne sekire su zakopane (bukvalno); idilične slike gradova punih zadovoljnih, zdravih, sitih i mirnih podanika uzrokuju spontane tople osmehe kod demokratski izabranih lidera koji čine svetsku vladu... Pax Romana... Međutim, snage zla ne miruju: grupa bivših svetskih moćnika preuzima kontrolu na izvesnim ostrvskim arhipelagom, željna da terorom nacrta novu sliku sveta u kome bi njihove vrednosti (žudnja za moći, kapitalom i totalnom kontrolom) ponovo izbile u prvi plan. Svetska vlada, budući da ne raspolaže oružanim snagama biva nemoćna da se odupre pošasti. Da li je to kraj teško ostvarenom idealu aktivne miroljubive koegzistencije?

Nije! Poslednju nadu predstavljaju tri operativca izvesne korporacije koji nameravaju da sa dna mora izvuku, reaktiviraju i poprave ratni relikt iz prošlog vremena: prilagodljivu Antaeous krstaricu, sposobnu da nanotehnološki kreira ofanzivno-dafanzivna vozila pomoću kojih će se pokušati frontalni napad na arhipelag.

Zašto stavljamo akcenat na banalnost zapleta? Zato što se igra reklamira kao RTS/akcioni hibrid sa fenomenalnom storijom i bogatstvom filmskih sekvenci, zbog čije se navodne dubine potpuno odustalo od multiplayer moda! Ako su na ovako providan način pokušali da nađu opravdanje za kloniranje Carrier Commanda (vlasnici PC-a iz 1992. setiće se o čemu je reč), momci iz „Ragea” su debelo potcenili igračku populaciju.

Kampanja se sastoji od 21 misije tokom kojih ćete osvajati jedno ostrvo za drugim, rušiti neprijateljske instalacije i iskorišćavati resurse i tehnologiju, sve vreme vodeći računa o bezbednosti jedine krstarice koju poseduje slobodni svet. Vozila koja možete praviti i puštati u rad variraju od nekoliko vrsta ofanzivnih helikoptera, hoverkraftova i tenkova, a po želji ih možete opremati oružjem i količinom oklopa koju dozvoljava svaka pojedinačna šasija. Činilac podjednako značajan kao podešavanje i prilagođavanje vozila je određivanje pilota, tj. ROM-konstrukta koji sadrže silikonsku „fotokopiju” najboljih (poginulih) boraca iz prošlih ratova. U trenutku kada su poginuli u akciji, svest im je preko tzv. „SoulCatcher” interfejsa impregnirana u čip. Svaki od njih ima svoje afinitete prema hardveru kojim pilotira: ako, na primer, helikopteraša Ransoma smestite u tenk ili vozilo za prikupljanje resursa (metala), pored konstantih negodovajućih upadica i borbena efikasnost će mu se značajno smanjiti. Ovakva pro-fabulae detaljnost ima i negativan nusefekat: maksimalni broj čipova-ličnosti ne prelazi deset, što automatski znači da u jednom trenutku možete imati samo toliko vozila angažovanih u borbi. Dakle, ništa od epskih sukoba većih razmera. Ograničeni ste na mini-koškanja sa nadmoćnim neprijateljem i prinuđeni da svakom vozilu pružate natprosečnu pažnju, vadeći ga iz borbe zbog povremenih popravki.

Iako virtuelni momci i devojke svoj posao obavljaju solidno, u svakom trenutku komandu nad pojedninačnim vozilom možete preuzeti lično, što će ponekad biti jedini način za sinhronizaciju komplikovanijih manevara koji zahtevaju sadejstvo vazdušnih i zemaljskih snaga. Tu, međutim, postoje dva ozbiljna problema. Kao prvo, akciona kamera iz perspektive trećeg lica rešena je katastrofalno, nudeći nedovoljni pregled najbližeg okruženja pod prilično čudnim uglovima, koji će se menjati obrnuto srazmerno potrebi ka fokusu akcije (u dalekoj aproksimaciji, neprestani „valcer” kamere podseća na Tomb Raider). Kao drugo, ekranski interfejs i kontrole na strateškoj mapi urađene su toliko konfuzno, da ćete prve tri misije (svojevrstan tutorijal) ponavljati više puta sa ciljem da nekako provalite kako sve to uopšte funkcioniše. Cela stvar ostaje prilično neintuitivna do samog kraja igre.

Hostile Waters: Antaeous Rising nije ni prva ni poslednja igra koja je od dobre ideje napravila krpež elemenata koji su veštački nalepljeni jedni preko drugih. Ni topla ni hladna, voda strateško-akcione makljaže u spornom arhipelagu neće uzburkati previše duhova.

Miodrag KUZMANOVIĆ