Zlatno doba flipera odavno je minulo. Mašine za zabavu koje su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bile u vrhu popularnosti, danas su skoro potpuno zaboravljene. Zvuci kuglica koje se odbijaju od papučica i bampera, utihnuli su tokom vremena i sada se još jedino mogu čuti u budžacima zadimljenih seoskih birtija ili pod šatrama lutajućih luna–pakova. Bez obzira što neki proizvođači, u nadi da će zlatna koka ponovo početi da nosi jaja, ne odustaju od ideje da fliperima nove generacije koji u sebi sadrže više elektronike nego mehaničkh delova ponovo osvoje tržište zabave, čini se da su takvi pokušaji unapred osuđeni na propast, jer jedna druga industrija, pogađate koja, jednostavno ne dopušta ni najmanji manevarski prostor. Video igre, koje su u najvećoj meri odgovorne za debakl njihovog praoca filpera, napreduju takvom brzinom da u ovom momentu deluju nezaustavljivo.

Pa, ipak, još od vremena ZX Spectruma, neki nostalgični ljudi trošili su svoje vreme na dizajniranje virtuelnih flipera. Bez obzira što takve igre nikada nisu postizale ozbiljan komercijalni uspeh, neke od njih (poput Pinball Fantasiesa na Amigi 500 ili Tilta! na PC–ju), bile su u datom trenutku odraz vrhunskog programerskog profesionalizma i bilo ih je zadovoljstvo igrati. Svakako najupečatljiviji „in memoriam” pokojnom fliperu ispisala je firma „Empire Interactive” koja je kroz svoju četvorodelnu seriju Pro Pinball dovela kompjutersku simulaciju do tačke iza koje se ne može ići dalje, do audio–vizuelnog savršenstva i potpuno realnog fizičkog modela. Ali, talas 3D revolucije koji je nametnuo pomodni trend da je bezvredno sve ono što nije urađeno u tri dimenzije, morao je kad–tad da zapljusne i simulacije filpera. Za razliku od drugih žanrova, odziv je ovde bio zakasneo i spor, ali se ipak dogodio.

Prvi pravi simulator flipera, urađen u tri ravnopravno tretirane dimenzije (dakle, ne kao u slučaju priglupog „Sierrinog” serijala 3D Ultra Pinball koji je „3D” samo na papiru), dolazi nam iz nedovoljno poznate firme „Digital Extremes”. U pitanju je nezavisna kompanija koja postoji skoro deset godina i čiji se zaposleni bave profesionalnom primenom kompjuterske grafike i animacija u raznim oblastima. Sporazumom između „Digital Extremesa” i mnogo poznatijeg „Epica”, u prvoj polovini devedesetih, stvoren je novi „3D engine” za potrebe igre Unreal. Kao što je poznato, ono što je usledilo promenilo je čitavu igračku industriju. Stoga je sasvim razumljivo što su „Digital Extremes” najzad odlučili da sopstveni „engine” koji je eksploatisan nebrojano puta od strane drugih, iskoriste za dizajniranje igre koju će sami potpisati. To što smo dobili simulaciju flipera, takođe treba pripisati nostalgiji, s obzirom da su oni autori svojevremeno vrlo uspešne igre po imenu Epic Pinball.

Forgotten Island predstavlja krajnje slobodnu interpretaciju pojma „simulacija”, s obzirom da je ona sve, samo ne realistična. Adventure Pinball čini devet trodimenzionalnih tabli, koje su redno povezane i sve zajedno govore o avanturama malog domoroca Uge (Ooga) kome igrač pomaže da prebrodi razne opasnosti na ostrvu iz doba jure. Svaki nivo (tabla) poseduje određeni cilj (npr. pomoći Ugi da odgaji baštu sa cvećem, spasiti selo od erupcije vulkana, izbaviti Ugu iz paukove mreže), a njegovim ispunjenjem igrač stiče pravo da otvori sledeće poglavlje priče. Ono što izdvaja ovu igru od drugih predstavnika žanra, jeste upravo specifičan dizajn tabli. One se većinom sastoje od tri dela, pri čemu centralni segment predstavlja „nešto” što se može uporediti sa konvencionalnim fliperom (ako ništa drugo, poseduje papučice, bampere i rampe), dok je sve ostalo produkt mašte koja nema nikakvu potporu u realnosti: tiranosaurusi i pterodaktili prenose kuglice sa jednog mesta na drugo; one se kotrljaju niz strme litice, padaju niz vodopade, klize po zaleđenim površinama, upadaju u bazene sa lavom; rastinje i kristali naprasno niču iz podloge, gusenice, jetiji i krabe slobodno šetaju tablom, a u jezerima krstare ajkule u potrazi za plenom. Ponašanje kuglice je, naravno, u potpunom skladu sa luckastim dizajnom tabli (fizika, šta to beše?). Autorima igre očito nije bio cilj da se drže realističnosti, već da ih što bolje zabave, a ponekad i iznenade.

Puno 3D izvođenje podrazumeva pokretnu kameru koja se ponaša na isti način kao i u drugim igrama u tri dimenzije. I upravo tu Adventure Pinball otkriva svoju najveću slabost. Zbog neprestanog praćenja kuglice koja i leti, i skače, i pada, i beži na sve strane, kamera se kreće toliko brzo da to posle izvesnog vremena postaje veoma zamorno. Jednostavno, čovekove oči nisu naviknute na tako učestale promene kadrova, nagle rezove i izmene pravca kretanja, a takvi efekti kod pojedinih ljudi mogu izazvati čak i glavobolju. Pomalo čudi i što autori Unrealovog „3D enginea” nisu posvetili više pažnje grafičkom izgledu igre koji je solidan, ali daleko od vrhunskog.

Ljubitelji klasičnih, do savršenstva ispoliranih i ultra–realnih simulacija flipera, u ovoj igri neće naći sebe. Forgotten Island je previše „otkačen” i nekonvencionalan, da bi se mogao smatrati ozbiljnim ostvarenjem. Sa druge strane, originalnost i intenzivna akcija bliska onoj kod FPS igara, njegovi su najveći aduti, koji će nesumnjivo privući zavidan broj ljudi.

Slobodan MACEDONIĆ