Na američkim satelitskim i kablovskim TV kanalima postoji veliki broj različitih jeftinih i skupih serija i filmova. Neke od tih serija su vrlo dobre, čak su stekle kultni status („X-Files”, „Friends”, itd.), ali ima i suprotnih primera. Nažalost, igra Evil Dead: Hail to the King napravljena je po jednoj od lošijih ideja.

Za svaku igru važno je da priča bude originalna, ali i uzbudljiva. Tako su se autori igre Evil Dead prilično pomučili da naprave originalnu igru, ali su, nažalost, zaboravili na sve ostalo. Glavni junak je pronašao knjigu mrtvih iz koje je izašlo neko zlo i zaposelo mu šaku. Da bi se oslobodio toga, odsekao je šaku a ruku iskoristio kao prvoklasni držač za motornu testeru kojom je tamanio sve zlo pokrenuto otvaranjem pomenute knjige. Usput je poginulo mnogo nevinih ljudi, a naš junak je posetio paralelnu dimenziju u kojoj je, verovatno zahvaljujući motornoj testeri koja je izgledala veoma interesantno primitivnim stanovnicima te dimenzije, poveo vojsku protiv zlih Undead stvorenja. Kada je sva zbrka rešena, on se vratio svom starom poslu, zamenio motornu testeru novom šakom i živeo kao i pre, sa izuzetkom noćnih mora. A kad se sa svojom devojkom vratio na mesto svih onih nevolja, zlo niodkuda ponovo iskače i stvara nesrećniku nove probleme. Naravno, motorna testera se ponovo vraća umesto šake i seckanje ponovo počinje.

Ako se nekom slučajno učinilo da ideja i nije toliko loša, a uz to voli izvođenje u trećem licu, nalik na Resident Evil, sledeći primeri će definitivno srušiti i poslednji tračak nade.

Glavni meni izgleda glupo, teško je naći željene opcije, postoji malo podešavanja... Jednostavno rečeno, većina stvari koje su mogle biti loše urađene u glavnom meniju, baš tako su i urađene.

Šta je sa grafikom? Napredovala je veoma malo još od pomenutog Resident Evila. Sama okolina nije toliko loša, objekti su detaljni, ali sve moguće napredne tehnologije jednostavno su zaboravljene. Da se igra pojavila pre nekoliko godina, grafika bi ostavila dobar utisak. Ovako, u niskoj rezoluciji, bez ikakve nade da se može povećati, sa katastrofalno loše postavljenim statičnim kamerama koje ponekad onemogućavaju igranje ili snalaženje, sa siromašnom grafikom i u poređenju sa Sacrifice, Black & White, American Mc Gee’s Alice i ostalim svetlim primerima izaziva sažaljenje. Jednoličnost protivnika, njihovo bezrazložno pojavljivanje, kao i izrazito snažno kapanje krvi sa motorne testere i litre koje ostaju na zemlji posle ubijanja nekog protivnika (a koji su inače već prilično dugo mrtvi, što se može reći po izgledu, a dovodi u sumnju postojanje krvi) izaziva ljutnju i želju da se polome oba CD-a (da, čak dva diska su utrošena za ovu igru).

Ni zvuk nije ništa bolji. Sasvim prosečna muzika, sa izuzetkom teme u glavnom meniju koja čak zvuči interesantno. Očajni efekti i dosadan glas glavnog junaka nisu vredni pomena.

Uz sve ove mane, izraz „igrivost” je jednostavno nespojiv sa igrom Evil Dead. Užasne kamere na sve moguće načine otežavaju snalaženje u prostoru. Zatim, ogromne količine informacija i teksta se konstantno pojavljuju iz različitih izvora (svitaka, knjiga, ceduljica ili pametne glavice našeg junaka), ali izgleda da sve te informacije i nemaju nekog uticaja na samu igru, pa mazohista koji se upustio u avanturu igranja Evil Deada ne treba da troši vreme na njihovo čitanje.

Multiplayer je potpuno izbegnut, što nije naročito neobično ako je igra zaista, kako to sve više izgleda, doletela vremeplovom iz 1997. godine. Da li negde u svetu stvarno postoji toliki višak novca da je moguće da se zloupotrebi za proizvodnju igre koja toliko ispada iz glavnih tokova kompjuterske industrije? A čak i ako novac postoji, još tužnije je razmišljati o tome da nadležni za odlučivanje o tome gde treba uložiti novac, a gde ne, toliko nemaju sluha za (ne)kvalitet.

Dejan TOMKA