Živimo u vremenu kada je žanr pucačina u prvom licu jedan od najpopularnijih, i stoga ne čudi što se sve manje mogu naći istinski kvalitetni ili bar donekle zanimljivi naslovi. Igra intrigantnog naziva Gore (u slobodnom prevodu Krvavština) je ako ništa drugo obećavao nemilosrdno ubijanje i krv i organe na sve strane.

Nasuprot tendenciji operisanja FPS igara od priče kojom se single player svodi na jurcanje za botovima, Gore zaista ima neku pričicu i viši cilj. Kako ćete saznati u siromašnom introu (nekoliko stranica teksta, bez videa ili slika) po odabiranju single player opcije, budućnost je trenutno apokaliptična i u njoj je došlo do eskalacije sukoba izmedju vojnopolicijskih UMC snaga i udruženih zanatlija koji se bave kriminalnim delatnostima okupljenih pod odgovarajuću skraćenicu – MOB (eng. mafija u slengu). Pošto ni jedni ni drugi ne mare mnogo za civilno stanovništvo, 70 odsto istog je istrebljeno u njihovim sukobima tako da trenutno na ulicama Zemlje obično nema uličnih šetača već su se uglavnom pridružili nekoj od grupacija, i to većina MOB-u. Da bi povratili prednost u UMC-u, ubrzo razvijaju sistem za ubrzano uvežbavanje novih regruta putem virtuelnih bojišta iz kog ovi izlaze na ulice kao okoreli borci. Kada su u MOB-u saznali za ovo odlučili su da napadnu sedište UMC-a ne bi li ukrali ovu tehnologiju. Tu stupate na scenu – kao novi regrut UMC-a vaš zadatak je da odbijete neprijateljsku invaziju i pređete u žestok kontranapad.

Ako se Serious Sam vratio korenima FPS žanra, za Gore se može reći da se vratio semenju. Ako ste očekivali lepo oružje ili interakciju sa nekim objektima, grdno ste se prevarili. Oružje je uglavnom izmišljeno, nema ga mnogo i, što je najgore, ne možete svo oružje ni da pokupite pošto zavisi od toga za koju stranu igrate (npr. dual ingrame mogu da kupe samo MOB-ovci, a vi ćete od njih samo dobiti municiju). Na raspolaganju su vam pesnice, pištolj, neka vrsta SMG-a, sačmara, energetski snajper (ne preterano efikasan), bacač raketa, bacač plamena i minigun. Ključevi, kartice i poluge ne postoje, te ako vidite da su neka vrata zatvorena onda ne postoji ni teoretska mogućnost da ih otvorite. Nećete moći ni da koristite liftove, a jedini objekti sa kojima možete nešto da radite su stakla (u nekim slučajevima) i protivpožarni aparati koje možete da uništite. Pored oružja tu i tamo naći ćete oklop za telo i noge, kacige, dodatnu municiju i dodatke za punjene healtha i stamine.

Grafika nije na nekom zavidnom nivou, štaviše prilično je prosta: neinventivna, sa malo boja i jednoličnim teksturama. Ni oružje ne izgleda lepše s izuzetkom plamena koji ispaljujete iz bacača plamena.

Za AI protivnika koliko god se trudili ne možemo naći reči hvale – izgleda da se „inteligencija” AI-a sastoji iz pravolinijskog približavanja igraču i usputnog pucanja na njega a jedino što se menja promenom težine jeste brzina kojom pucaju kompjuterski kontrolisani protivnici. Po sličnoj logici razmišljaju i vaši saborci koje ćete ponekad sretati s tim što oni uglavnom stoje u mestu i pucaju ili prate vas.

Multiplayer nije ništa posebno, u njemu ćete naći nekoliko osnovnih modova za igru kao što su deathmatch, team deathmatch, CTF i tactical – extermination u kom je cilj eliminisati sve članove protivničkog tima. U zavisnosti od toga koji lik izaberete, imaćete na raspolaganju određeni arsenal oružja koji možete da koristite i vrstu bombi koja takođe zavisi od lika (flashbang, obične, healing ili daljinski kontrolisane).

Safet BERIŠA