Priča o postepenom izumiranju avanturističkog žanra dobro je poznata. Iz godine u godinu svedoci smo da je takvih igara sve manje, a ono što se eventualno i pojavi na tržištu ne samo da ne može da se nosi sa današnjim nafriziranim megahitovima, već najčešće ne odgovara ni standardima postavljenim još sredinom protekle decenije. Međutim, leto 2002. donelo je potpuno neočekivano seriju novih avanturističkih igara koje se, gle čuda, sa manjim izuzecima mogu pohvaliti zavidnim kvalitetom. Da li se radi o sticaju okolnosti koji skoro neće doživeti reprizu ili su u pitanju počeci trenda koji će dovesti makar i do delimične renesanse žanra, ostaje da se nagađa. Za utehu je svakako to što se „Lucas Arts” i dalje ne predaje – najava Full Throttlea II na ovogodišnjem E3-u predstavlja ispunjenje obećanja da će kompanija nastaviti da objavljuje avanture, dato nakon izuzetnog uspeha Monkey Islanda 4.

„1C Company” je najveća ruska kompanija koja se bavi proizvodnjom i distribucijom kompjuterskih igara. Iz njenih studija prvenstveno izlaze naslovi koji se kasnije plasiraju na englesko govorno područje (recimo, „1C: Maddox Games” je odgovoran za izvanrednu simulaciju letenja IL-2 Sturmovik), no domen njene delatnosti predstavlja i prilagođavanje (prevođenje) pojedinih zapadnih igara ogromnom ruskom tržištu. Jedna od satelitskih firmi kompanije „1C” zove se „Saturn Plus”. Osnovana sa opredeljenjem da se bavi izradom avanturističkih igara, i to onih sa tradicionalnom „point & click” izvedbom, ona je na sebe preuzela ulogu jednog od promotera „ruske škole” zabavnog softvera, koja u poslednje vreme ima sve agresivniji i zreliji nastup u svetu (bogami, bilo je i krajnje vreme). Prva igra sa kojom „Saturn Plus” izlazi u javnost zove se Jazz and Faust.

Sudeći po njenom naslovu, reklo bi se da ovde imamo posla sa nekim džez muzičarem koji je iz ko zna kojih razloga napravio pakt sa đavolom. E pa, neće biti; pre bi se moglo reći da je ovo bajka o jednoj nesrećnoj princezi, ogromnom blagu, (ne)uzvraćenoj ljubavi i ubistvu iz osvete. Ima u njoj malo Dostojevskog, Puškina pa čak i Šekspira, ali ipak ponajviše mitologije i to one arapske koja kao da je izašla iz usta lepe Šeherezade. Priča je, dakle, smeštena na Bliski istok, ali bez jasne geografske odrednice u odnosu na današnje geopolitičko stanje tog dela azijskog kontinenta. Sve počinje onog dana kada princeza po imenu Lusa odlučuje da skroji plan pomoću koga će se jednom zauvek otarasiti kalifa Al-Kaima i njegovog sinovca Selima koji su kao predvodnici velike osvajačke vojske porobili njenu zemlju. Plan začudo uspeva, ali iza njega ostaju neprijatni tragovi – dva obezglavljena tela bačena nadomak grada Er-Elpa. Svesna posledica onoga što je počinila, princeza se daje u bekstvo, ali tada sasvim slučajno sreće dvojicu momaka koji će bitno uticati na njen život.

Jazz and Faust je klasična dvodimenzionalna „p&c” avantura koja se sastoji iz dva dela: Džezove i Faustove priče. Dva junaka, svaki na svoj način, opisuju okolnosti koje su ih dovele u kontakt sa princezom Lusom i događaje koji su potom usledili. Zanimljivo je da se njih dvojica uopšte ne poznaju i da će im se putevi tek ovlaš ukrstiti u završnim scenama igre. Džez, trgovac i krijumčar alkoholnih pića saznaje za ubistvo u predgrađu zahvaljujući boravku u pritvoru zbog šverca „vatrene vode”. Glasine da je to zlodelo povezano sa velikim blagom privlače njegovu pažnju, pa on iz čistog ekonomskog interesa pokreće sopstvenu istragu. Za razliku od Džezovih, prilično sebičnih motiva, Faustovi su daleko plemenitiji. On, kao brodovlasnik koji između ostalog pruža usluge prevoza robe i putnika, jedne noći odbija da ukrca na brod prelepu devojku koja je pod hitno tražila da napusti grad. Ubrzo, međutim, shvata da je napravio kardinalnu grešku osetivši da je ona žena njegovog života. On zato kreće u potragu za njom, ne znajući u šta se upušta.

Igrač na početku odabira Džezovu ili Faustovu verziju storije, posle čega više nema mogućnost da promeni heroja koga vodi. Nakon završne scene koja ostaje nedorečena, priča se premotava na sam početak, ali ovoga puta sa drugim junakom kao glavnim akterom. Ponovni prolaz kroz avanturu popunjava sve rupe u scenariju i tako, kada čovek još jednom stigne do njenog kraja, kockice se sklapaju i finale dobija smisao. U suštini je svejedno kojim se redosledom biraju likovi, no treba reći da su Džezovi doživljaji nešto duži i neznatno teži za rešavanje. Ovakva struktura igre nametnula je delimično preplitanje lokacija (oko pedesetak procenata su zajedničke za obe priče), no s obzirom da su dvojica heroja suočena sa potpuno različitim izazovima, ovakvo ponavljanje ne predstavlja njenu manu. Lokacije su dočarane upotrebom stare dobre, ali sjajne bitmapirane grafike, što se iz priloženog može i videti, dok su svi likovi modelovani u tri dimenzije, pa je to osnovni razlog što igra traži D3D kompatibilnu grafičku karticu.

Pravo je zadovoljstvo, nakon skoro godinu dana, odigrati jednu klasičnu „p&c” avanturu. Napravivši Džeza i Fausta ljudi iz „Saturn Plusa” ne mogu se pohvaliti da su otkrili Ameriku, no trud koji su uložili svakako se isplatio. Sve u svemu, ovo nije The Longest Journey, ali liči. A to je sasvim dovoljno.

Slobodan MACEDONIĆ